Nijedan televizijski program ne može da zameni gledanje jednočasovne borbe neba i zemlje. Tu tišinu buke nigde nisam doživela
Branko M. Žujović
Irena Šelken je svetski putnik. Ona bere grožđe u Francuskoj i putuje po Alpima. U džunglama Indije posmatrala je sudar neba i zemlje. Išla je na Himalaje, bežala od leoparda, hodočastila po budističkim svetim gorama i pila toplo narodno pivo zvano “tongba”.
Među retkim ste Subotičanima koji su putovali u Indiju i o tom čudesnom potkontinentu, pritom, ostavili pisani trag. Oskar Vojnić, Tibor Sekelj, Mika Radojčin sa kojim smo razgovarali o tome i Vi… Slobodan Marković je, na žalost, prekratko boravio u Indiji da bi o njoj iza sebe ostavio pisani trag. Cilj našeg malog serijala je da predočimo čitaocima kako su Subotičani otkrivali indiju tokom XX veka. Za početak: šta je Indija?
Šelken: Na aerodromu pred put u Indiju pročitam: “Ljudi se dele na dve grupe, oni koji jeusu i oni koji nikada nisu bili u Indiji”. To mi je tada zvučalo romantično, ali kada sam posle četiri meseca, kako bismo rekli, isčupala živu, veselu glavu iz “preopasne” Indije, postalo mi je jasno da to zaista i jeste tako. Indija ti pruža sve. Otvara čula, bistri um, načini te boljom osobom. Pa ne možeš, ako si iole normalan, da hodaš Indijom i uz svu tu bedu da ostaneš ravnodušan.
Kada sam kročila na tlo majke Indije, osetila sam se potpunom, ispunjenom, kao da je to jedino mesto gde treba da budem. Istovetan osećaj mi se javio i sledećeg puta. Indija je jedan nepredvidiv fenomen. Nikada se ne zna šta će se sledeće dogoditi. U jednom trenutku, planiraš odlazak za Varanasi, a na kraju ostaneš na Himalajima, u Sikimu duže nego što si planirao.
Slično opažanje ostavio nam je Željko Malnar. Taj tragalac za staklenim gradom po svilenoj cesti govorio je da posledice u Indiji ne slede uzroke…
Šelken: I u Delhiju, pred odlazak kući, ljudi koji dolaze u Indiju trideset godina kažu da Indija nikada nije ista. Nikada ne znaš šta te idući put čeka, na koji način će ti se skrojiti putešestvije. Jer, zaista, u Indiji nikada ništa ne možeš da planiraš. Ako se držiš nekih svojih puteva, zatvaraš oči ka onome što ti se otvara. Indiju treba prigrliti, ući u njenu čaroliju iskren i pun poverenja, očiju uvek otvorenih, ali ne zbog straha, nego iz opreznosti. Prepusti joj se, a ona će za tebe napraviti bolji put od svega što bi ti pomislio da moraš da vidiš. Tamo ništa ne moraš, sve će to biti tamo i za pedeset godina.
Za mene je Indija mesto gde možeš da budeš apsolutno svoj, miran u sebi. Ona ne zamera. Ona otvara i pročišćava. Kada bi ceo svet bio jedna velika Indija, ljudi bi drugačije gledali na svet oko sebe. Sve bi bilo ljudskije i normalnije. Svi delimo isto nebo, hodamo istom zemljom, dišemo isti vazduh i time stvaramo jednu veliku porodicu, porodicu čovečanstva. To je esencija mistične Indije.
U kojim delovima Indije ste bili i kakav su utisak na Vas ti krajevi ostavili?
Šelken: Bez ikakvih planova sam 2015. kupila kartu za Indiju i nakon deset dana odletela. Ljudi koji su tamo bili pre mene govorili su mi o “obaveznim mestima” na koja moram otići. Prihvatila sam to, kao, važi, videću kojim delom ću proći… Za Indiju ti treba vreme. Govorili su da mi treba jedan dan za jedno mesto. Za mene je to nezamislivo. Kada odem negde, želim da osetim kako je tamo. Da vidim ljude i pijacu. Da jedem lokalnu hranu. Da ne žurim, nego da pokušam da ostanem i upoznam, da otkrijem. Nekako sam se sve vreme, putujući Indijom, zadržavala na mestima koja sam obilazila duže nego sto sam planirala. Ne gledam na putovanja kao na posao, nego kao na uživanje. Gde da jurcam i ne vidim? Idem polako i skupljam kamenčiće.
Počela sam putovanje kroz Indiju dvadesetčetvoročasovnim putovanjem vozom. Tada sam shvatila da su vozovi jedno kul mesto. Imala sam “skupu” kartu u “boljem” delu voza koja je koštala dvdesetak, umesto dva evra. Sedišta su bila numerisana, sa spavaćim kolima i sa apsolutno neprirodno podešenim klima-uređajem. Vozovi u Indiji, međutim, ne kasne, pogotovo ne oni na jugu.
Koje krajeve ste sve obišli?
Šelken: Gde sam sve bila? Tamil Nadu, Kerala, Megalaja, Mizoram, Sikkim, Radžastan, Delhi, Ganga, Himalaji, džungla, litice, viseći mostovi, vrućina, hladnoća… Mene svaki dan, svaki kraj Indije fascinira. Više volim sever od juga, više volim planinu od mora, visinu od nizine. Ali, kada bih opisivala utiske iz svih krajeva ovaj odgovor bi bio bez završetka.
Izdvojte ono što smatrate da je najzanimljivije…
Šelken: Nazovimo to Megalaja – Čerappundži – život u džungli. Nadomak mesta koje u udžbenicima geografije slovi za najkišovitije na planeti, nalaze se živi mostovi u srcu džungle. Nakon 15 minuta vožnje na krovu autobusa i pešačenja kroz staze došla sam do Nongriata, mesta gde bajka postaje realnost. To je srce džungle koja je šumarak Indije. Bube, paukovi, zmije, leptiri svih mogućih boja i veličina, bazeni u reci, gromovi koji udaraju u tlo, kiša koja svakodnevno pada, vlaga, noćni zvuci i mostovi. Tu su se ljudi i priroda dogovorili da sarađuju. Čovek je postavio žice, a fikus ispleo oko njih prelaz iznad provalije.
U Nongriatu postoji nekoliko kuća. Dvojica domaćina iznajmljuju sobe, krevete, podove, kuvaju, snabdevaju… Postoji škola,a jedan od domaćina nakon večere, tokom druženja, često izvadi gitaru, pa hitove sedamdesetih uz svoj osmeh darežljivo svira. Seljani se bore protiv vlade koja želi da im olakša život i napravi puteve do sela. Bore se jer to nikako nije dobro za očuvanje prirode i mostova.
Fascinirana sam i danas kada se setim tog vremena, tih desetak dana u srcu zelenila, gromova u carstvu insekata i ko zna čega još. Najlepše mesto na svetu, moglo bi se tako reći. Ali, naišla sam na puno stvari koje su bile “naj”. Volela bih da se opet tamo vratim, jer tu bučnu tišinu nigde nisam doživela. Kada sediš sa nekoliko zalutalih putnika na verandi, pljušti kiša, na metar od tebe udaraju gromovi pravo u zemlju, sve pršti od iskrica… Svi zajedno shvatite da nijedan televizijski program ne može da zameni gledanje jednočasovne borbe neba i zemlje Sve pršti, a nakon kiše lišće postane zelenije, leptiri postanu veseliji a tek ptice, zvuci… Neopisivo, nezaboravno… Bajka, da, živela sam kao Mogli.
Miris subotičke zelene pijace naučio sam da cenim živeći na Dalekom istoku. Pijace su zaista važne. Možda su najvažniji barometar života u jednom gradu. Pomenuli ste da ste obilazili pijace u Indiji. Šta možete da nam kažete o tome?
Šelken: Dargeling – grad u kojem se rešava dozvola za ulazak u Sikim me je na prvi udah kupio. Po meni, to je najlepša, najbolja pijaca u Indiji. Tačno je da svugde moram da posetim pijacu. Pogled iz Dargelinga odlazi na Kančenčungu, himalajaski vrh u Sikimu. Oko tog vrha ispletene su legende koje se i dalje prepričavaju, kruže. Legenda kaže da je vrh neosvojen zbog pojave jetija. Meštani kažu da ko ode iznad šest hiljada metara, ne vrati se. Nisam proveravala. Verujem u ono sto mi kažu.
Sikim je kao bronhi. U njemu se lakše diše. Nepalci… To je država koja je tek sedamdesetih postala deo Indije. Drugačija je. U svakoj čajdžnici možeš naručiti pivo. Budizam u srcu himalajske džungle, pravo mesto hodočašća, gde dolaze samo “zalutali” putnici.
Došavši do jezera Khečeoparli, koje je, prema legendi, nastalo u otisku koji je stopalom na Zemlji načinila boginja Tara, domaćin mi je, nakon što sam se probudila, rekao da je toga dana njihova najznačajnija svetkovina “Bum Khor”. Tada se vade svete budističke knjige umotane u drvenu kutiju i nose celoga dana na glavama, od manastira do manastira. U svakom manastiru dodiruju knjige, kako bi bili zaštićeni sledeće godine. Pokraj svakog manastira se sedi, jede, priča i pije “tongba”, lokalno vruće pivo koje tamo piju i žene. Pivo te lepo ugreje. Nakon tri popijena piva, čik pronađi put do kuće, kroz mrak i šumu… Tako sam odmah shvatila da ću da produžim dozvolu i ostanem duže, a sve ostalo što propuštam, nadoknadiću nekom drugom prilikom.
Jeste li, osim što ste degustirali “tongbu”, hodočastili po budističkim manastirima?
Šelken: U Zapadnom Sikimu postoji “staza budizma”, gde su njihovi glavni manastiri izgrađeni po selima, na dan hoda jedan od drugog. Sve sam ih obišla. Pred kraj, doživela sam pomeranje Himalaja 2015. godine. To je za mene bilo jedinstveno iskustvo. Našla sam se skoro u središtu događaja. Bila sam zahvalna zbog toga. Sikim je ostao u mojim snovima, mesto mira, čistog vazduha, nasmejanih ljudi i velikodušnosti. To je jedno od mesta na kojima bih volela da budem kada ostarim.
Deluje da ste fascinirani indijom…
Šelken: Indija je šarena. Različita mesta, različti ljudi. Svi se oni spajaju u jednu naciju od koje bi ceo svet mogao mnogo da nauči. Tamo te komšija neće mrzeti zato što si druge vere. Ljudi će ti pomoći i uvek biti nasmejani. Indija me stalno fascinira. Verujem da je Indija nova sila od koje ćemo tek da učimo. Indija jeste majka koja sve prihvata velikodušno, samo je pitanje koliko je tebi srce čisto i lišeno osušivanja.
Kako je izgledao zemljotres na Himalajima koji ste pomenuli koji pamtimo i kao nepalski zemljotres? Taj događaj pamtim po smrti majke supruge mog kolege i jedno vreme komšije Adžaje Aloukika iz Nepala… Kako je izgledao sam zemljotres?
Šelken: Evo šta sam zapisala tada: “Na Himalajima se ovih dana dešavaju velike promene, tektonske sile se bude i pokreću, dve ploče se dodiruju i sve se trese prilikom njihovih dodira. Snažna podrhtavanja zemlje me prate duž puta. Vlada alarmantno stanje, nisam u zoni direktnog udara, ali sam u zoni osećaja. Dovoljno sam blizu da sve propratim i osetim, a predaleko da budem u srži dešavanja i pomognem ugroženima. Nikada pre nisam osetila ovako snažan zemljotres i baš mi je drago što sam tu gde jesam, na Himalajima. Posmatram ljude okolo, svi su uplašeni, čak paranoični, zabrinuti… Svi oni stvaraju samo nepotrebnu paniku na ulicama, a sve je u stvari tako relativno. Sve doživljavam sa zahvalnošću i bezbrižnoscu, osećam se sigurnom tu gde jesam, u planinama… Vesti do mene dopiru jedino putem zemlje, kad se zatrese znam da se opet pokrećemo, da rastu Himalaji.
U trenutku onog najjačeg udara bila sam u restoranu od bambusa, iznad provalije. Osetila sam ljuljanje, bez tla pod nogama, adrenalin je proradio…
Igrom slučaja nisam skrenula iz Sikkima i otisla za Nepal, toliko je malo nedostajalo… Ali, Sikkim je čarolija za sebe, duboka učenja, priroda fenomanalna, međavina džungle i Himalaja… Mesto gde ostajem još neko vreme…
A Zemlja je od svih nas snažnija, promene se stalno odigravaju. Ponekad planeta šalje poruke svima nama… Sve je tako relativno, tako promenljivo… Sve.”
Za Vas se ne može reći da ste turista. Šta razdvaja turistu od putnika? Pitao sam to i Miku Radojčina. Sa njegovim odgovorom sam potpuno suglasan. Šta Vi mislite?
Šelken: Turista prelista “Lonli planet” (“Lonely Planet”) i bira mesta iz brošure na koja ih navode. Putnik ide tamo gde je čuo da je dobro, jer ga je neko poveo negde, jer oseti da tamo negde ima nešto za njega. Turista dođe na koju nedelju. Spava u istim hotelima, jede na “proverenim” mestima… Putnik se druži sa lokalcima, spava na neverovatnim mestima, jede uličnu hranu. Putnk ide da shvati, da nauči, da upozna. Turista prolazi, zatvara oči, otvara novčanik, vezuje svoje vrednosti za sigurno mesto. Punik jednostavno ima poverenje u ljude oko sebe.
Pomenuli ste da ste jednostavno seli u avion i odleteli u Indju. Treba li za put u Indiju praviti plan, budući da najveći putnik sa naših prostora Željko Malnar tvrdi da u Indiji posledice ne slede uzroke i obrnuto?
Šelken: Malnar je u pravu. Najbolji plan za Indiju je – nemati ga. Putovanje je uzbudljivo, toplo, ponekad smrdljivo, uvek nasmejano. Putuješ sada i ovde. Koliko god problema imao u glavi, u Indiji zaboraviš na sve. Živiš u trenutku, putuješ ponekad i više sati autobusom, vozom ponekad i više dana. Ideš negde, a kada stigneš nekako se već snađeš za smeštaj. Nikada nisam unapred rezervisala sobu, jer znam da će uvek postojati, negde, nešto za mene.
Desilo mi se na izlasku iz džungle, kada sam stigla u Šilong, da nije bilo smeštaja. Pretražila sam ceo grad. Tek u jednom hotelu pronašla sam sobu. Prespavala sam. Kada sam ujutro, kod recepcije, iznosila stvari, vidim da pacovi trčkaraju po hodniku. To mi je bilo normalno, kao što kod nas vidim psa ili mačku. Ništa neobično, to je Indija.
Šta je još okupiralo Vašu pažnju u Indiji?
Šelken: Svaki dan u Indiji je jedna priča koje se rado sećam. Ali, kada tamo boravim nekoliko meseci, sve se to stopi u jedno neverovatno iskustvo. Bila sam stotinak dana tamo.
Kumbh Mela je ostavila svakako lepu sliku Indije. Hinduističko okupljanje na obali Ganga, gde se na nekoliko desetina kilometara okupe ašrami sa njihovim predstavnicma guruima, sede u svojim kampovima, daju hranu prolazncima i sve izgleda kao jedan veliki festival, ali bez muzike. Tu sam upoznala neke ajurvedske himalajske lekare koji su mi ostali prijatelji i za koje verujem da prave čuda u lečenju, ali za ajurvedu treba imati stpljenja. A Kumbh Mela se uvek priređuje prema rasporedu zvezda, kada se planete postroje u nekim paralelama. Tada je, po njima, Ganga čista reka. Verujem u Joganandinu priču da se, bez obzira na otrove koje nosi, ta sveta reka samoprečišćava i da je njena voda uvek lekovita. Nisam pomislila da ću nakon kupanja u njoj postati gubavac, ali sam nakon kupanja u reci videla i takve. Jer, i to je Indija. Uvek treba videti i priznati sve.
Gostoprimstvo?
Šelken: Kada sam išla u Mizoram, letela sam preko Bangladeša. Sletela sam u Tripuram. Ukrcala sam se u autobus do granice sa Mizoramom. Prispela sam u malo selo gde sam saznala da prvi prevoz za Aizavl, glavni grad, imam tek za dva–tri dana. I šta sad? Tamo nema soba da se iznajme. Postoji jedna prodavnica. Devojka koja je videla da sam u problemu odvela me je kod njenh roditelja. Kod njih sam ostala tih nekoliko dana. Deca su bila presrećna što imaju drugaricu iz drugog sveta. Igrali smo se klikerima i šetali kroz džunglu. Na kraju sam otišla, a oni me se i dalje sećaju, kao i ja njih.
Ruralna Indija?
Šelken: Male prodavnice, neasfaltirani drumovi, nasmejani ljudi. Često mi se dešavalo da mi po selima kažu da odavno ili nikada nisu videli belce. Znaju da upakuju sitne laži. Uvode te u kuće, pokazuju ti čime se bave, radoznali su, interesuju se za tvoju kulturu. Kada te deca sretnu, odmah bi da se igraju sa tobom ili ti traže pisaljku. Radoznalci su…
Uglavnom putujem ruralnom Indijom, to je moja Indija. Gradovi me ne interesuju. Gde može čovek sa čovekom da se nađe, to su sela. U gradovima to je biznis ili slučajni pronalazak. Volim sela. Gde pereš stvari u reci, bežiš od leoparda, gledaš kako pse stavljaju noću u obor, jer su plen tigrovima. Tamo se na to svedeš. To postane normalno. Tamo učiš.
Da li Vam je u Indiji nekada zapretila opasnost?
Šelken: Nikada mi u Indiji nije zapretila opasnost. Nadam se da će tako i ostati! Na neki način, tako i putujem. Ako u nekoj knjizi piše “ne idi tamo, može da bude opasno”, namerno tamo odem. Opasnost ne postoji, samo nedovoljno poznavanje kulture. Ne nosim mini suknju, ne gledam ih direktno u oči. Ne ponašam se kao da sam bogom dana jer sam belkinja. Poštuj njih i oni će poštovati tebe.
Kada govorim o Indiji, uvek se setim pomenutog Željka Malnara i njegovog saputnika Borne Bebeka. Jednom prilikom su, putujući s kraja na kraj Indije, rešili da se ukrcaju u voz, sa sve džipom. Uzdali su se u voz. Plašili su se da ako kroče na tlo Indije neće odoleti i da će ostati znatno duže. Plašili su se da će ih Indija zavesti i da će se o nju na neki način “razbiti”. Malnar je Indiju opisivao kao lepu nagu ženu kraj koje se ne može jendostavno proći. Da li je Indija zaista tako zavodljiva?
Šelken: Najveca glupost koju putnik može da uradi kada odlazi u Indju jeste da “ograniči” svoje vreme povratnom kartom. Indija je kao rupa sa blagom iz koje iznova i iznova nešto novo klija. Neodoljiva, zaigrana, šarenolika.
Šta mislite o indijskoj duhovnosti?
Šelken: Duhovnost se tamo oseća na svakom koraku. Mislm da tamo postaneš duhovan samim putovanjem, jedno što si stalno oprezan i u sadašnjosti, a drugo što ljudi drugačije misle, drugačije su priče, sam pristup. Duhovnost postoji, ali i masovni turizam ka duhovnosti što ne odobravam. Kada putuješ i ne tragaš za duhovnošću, ona će ti sama doći.
Imala sam takva iskustva. A da obilazim ašrame i bavim se nekim od učitelja, to ne. Bavim se putovanjem i shvatanjem. Mislim da iz svih kultura i religija treba uzeti najbolje. Zada bi svi drugačije shvatali duhovnost.
Moja duhovnost su pre svega planinski vrhovi i neistraženi prostori. Tu sam oduvek i svuda pronalazila duhovnost u sebi, a Indija svakako to ima. Šta će mi hram sa nekim kristalom koji me “osnažuje”? Daj mi pećinu ili reku, da sedim mirno i gledam kako život protiče kao reka u koritu njenom.
Zašto Evropljani danas ne znaju mnogo o vedskoj civilizaciji koja im je toliko srodna i bliska?
Šelken: O tome slabo znam, i nemam neko mišljenje. Zapad se svakako odvojio od sebe. Znam da pribaltičke zemlje neguju vedsku tradiciju, verujem da ih i tu ima. Međutim, malo se praktikuje. Kada bismo učili vedsku matematiku, digitron nikome ne bi bio potreban. Po meni, vedska ishrana i školovanje imaju smisla, ali malo znam o tome da bih opširnije govorila.
Kako biste opisali indijsku kuhinju?
Kao najbolju hranu na svetu. Sve volim. Začine sam oduvek obožavala, a ljuto sam tek tamo počela da jedem. Svi delovi zemlje imaju neke posebnosti u pogledu kuhinje. Gde god vidim na svetu indijsku prodavnicu začina ili restoran, zastanem. Uvek je dobro u sebe uneti malo Indije…
Koja indijska jela volite?
Sva.