Kultura se u temelj državne građevine ugrađuje i to je jedini način da ona stoji stabilno i dugovečno. Ustanove kulture vlasništvo su Subotičana, a ne pojedinih direktora koji podižu “zidine” oko tih objekata i aminuju dešavanja u okviru tih prostora
Branislava Žujović
Razgovarali smo sa pesnikinjom Maricom Ćirović o njenoj zbirci pesama „Čitači pepela“ koju je nedavno predstavila subotičkoj publici, o “Godinama srna i zmajeva”, kao i o ulozi i položaju pesnika. Evo šta nam je rekla tim povodom.
Poslednjeg dana septembra u bioskopu “Aleksandar Lifka” predstavljena je Vaša druga zbirka pesama zanimljivog naslova “Čitači pepela”. Ko ili šta čita pepeo i šta je sve u njemu zapisano?
Ćirović: Knjiga nosi naziv po istoimenoj pesmi “Čitači pepela” koja se u njoj nalazi. Ako jednu državu, našu državu, zamislimo kao velelepnu građevinu, onda se kultura nalazi na jednom od brojnih spratova i prepoznajemo je po lepom vitražnom prozoru.
Stvari stoje ovako. Kultura se u temelj te građevine, te države, ugrađuje i to je jedini način da ona stoji stabilno i dugovečno. Tu je greška. „Čitači pepela“ je pesma posvećena svim umetnicima koji na zgarištu spaljene kulture pokušavaju, džarajući po tom pepelu, da probude opet iskru plamena koji će prosvetliti i ogrejati svet. Podigli smo zidove oko sebe i u sebi, ograđujući se od mnoštva loših vesti kojima smo zasuti svakodnevno.
Jedino umetnost u svim oblicima i rasponu lepeze svojih segmenata može te zidove da sruši i da dopre do čoveka. Umetnost je strast vatre koja obasjava. Većina pesama koje su objavljene u ovoj knjizi je pisana u godini kada smo obeležavali stogodišnjicu Velikog, odnosno Prvog svetskog rata i potresena stradanjima u nekoliko pesama pominjem baš taj period i to je moj način da se pokušam odužiti narodu i njegovoj istoriji.
Prethodna zbirka isto ima zanimljiv naslov “Godine srna i zmajeva”. Reč zmaj ljude uglavnom asocira na Aziju tj. Kinu. Odakle Vaši zmajevi dolaze i kako dolaze u dodir sa srnama?
Ćirović: Prva moja knjiga poezije nosi naziv “Godine srna i zmajeva” i te reči su u stvari metafore za godine kada nam sve ide dobro, onako kako smo zamislili, kako zaslužujemo, to su nežne godine srna, a godine zmajeva su one u kojima proživljavamo sunovrate, stradanja i patnje. Svi mi tokom svog života prolazimo kroz takve periode i to je prirodna ravnoteža življenja. Nadam se vremenima kada će srne i zmajevi zajedno spavati usklađeni i pomireni ispod velikog hrasta života. Umetnik ima obavezu da kroz svoje stvaralaštvo govori o svim ljudskim osećajima, o ljubavi, o ratu, stradanju, tugama, smrti , nežno i surovo, onako kako i jeste na putovanju kroz život.
O čemu govori prva pesma koju ste napisali i odakle crpite inspiraciju?
Ćirović: Prva pesma koju sam napisala govori o ljubavi koja je bezuslovna, potpunom predavanju bez kalkulacija, ljubavi koja je jedini smisao življenja nad morem besmisla, inače u životu ne priznajem ništa što je polovično, nedovršeno, izbalansirano. Nikada ne bih napisala tematsku pesmu. Inspiracija dolazi sama, neočekivano i potpuno me obuzme, to su momenti kada niotkuda dolaze hiljade reči i ma koliko se opirali ta energija mora da se ispiše. U slučaju da uspemo da je potisnemo ona se nikada više neće vratiti u tom obliku. Oni koji se bave pisanjem vrlo dobro znaju o čemu govorim. Umetnik je u stvari prenosioc enegije odnekud poslate i nažalost nosi u sebi svu dobrotu, lepotu sveta, ali i stradanja i strahotu. Kažem nažalost jer je to težak teret i jako ga je teško nositi.
Predstavljanje knjige bilo je u bioskopu “Aleksandar Lifka”. Subotičanima prezime Lifka budi različite asocijacije zavisno od generacije kojoj pripadaju i interesovanja. Kada čujete Lifka, na šta prvo pomislite?
Ćirović: Kada čujem reč Lifka pomislim na sedmu umetnost. Aleksandar Lifka bio je među prvim ljudima u Evropi koji su se bavili kinematografijom, osnovao je prvi putujući bioskop na ovim prostorima i prema zapisima 1911. godine prvi bioskop, zaista veoma hrabro za ona vremena i ponosna sam što takav vizionar i entuzijasta potiče baš iz našeg grada. Zahvaljujem direktorici „Art bioskopa Lifka“ koja mi je omogućila da se u prostorijama ovog zdanja održi promocija knjige “Čitači pepela”.
Pesme kojih subotičkih pesnika volite da pročitate?
Ćirović: Imam priliku da slušam poeziju pesnika koji su članovi Književnog kluba “Sveti Sava”, tu su Ratko Belić, Ilija Klepić, Simo Golubović koji za jednu noć ispiše roman, to je ta energija o kojoj sam govorila, Slavica Lukač Torma, Dragica Šijan i mnogi drugi sjajni pesnici. Takođe, volim da čitam i poeziju Marije Šimoković i dela Danila Kiša kojeg se svi držimo kao da nam je rod rođeni.
Koliko prostora danas ima za subotičke pesnike u kulturnom životu i koliko su ljudi u prilici da se upoznaju sa njihovim radom?
Ćirović: U Subotici se u okviru “Zavičajnih dana” održava i književni susret zavičajnih pisaca, takođe i Festival poezije “Panonski galeb”, štampaju se i zbornici i obično se kotizacija za učešće ne naplaćuje što je veoma važno jer na taj način komisija koja vrši odabir pesama može da odabere najvrednije i najbolje pesme. Mimo ovih festivala gospodin Mile Tasić u svojim emisijama okuplja lokalne umetnike i pruža im mogućnost da predstave svoj rad.
Veoma je teško dobiti prostor za održavanje književne večeri. Sve ustanove kulture vlasništvo su Subotičana, a ne pojedinih direktora koji podižu “zidine” oko tih objekata i aminuju dešavanja u okviru tih prostora. Sada je Miloš Nikolić na čelu kancelarije za kulturu grada, ono što je jako važno je da je on umetnik i nadam se da će samom tom spoznajom biti mnogo više kulturnih manifestacija nego proteklih godina. Grad Subotica, mediji i ustanove kulture moraju prigrliti svoje umetnike i pružiti im priliku da razastru šaren ćilim svog stvaralaštva pred stanovnike ovog grada. Umetnici su ti koji hrabre slabe, bude usnule, opominju posrnule, tu su da oplemene svet. Često neshvaćeni, napaćeni, veličani, slavljeni, ali iznad svega večni kao život. Svi smo mi čitači pepela.