Dečji hor iz Subotice je najbrojniji i najuspešniji hor u Vojvodini, a uskoro će to biti i u Srbiji
Nevena Ivić
Na međunarodnom festivalu horova „Melodijanum“ u Kikindi, koji je ove godine održan onlajn, subotički dečji hor „Iskončići“ osvojio je drugo mesto u konkurenciji letrdeset dva hora iz sedam zemalja. Festival je ove godine okupio više od hiljadu dvesta izvođača. Tim povodom, razgovarali smo sa Natalijom Lukić, horovođom „Iskončića”.
Recite nam nešto o samim počecima „Iskončića“. Kada ste došli na čelo ovog hora i kako je tekao razvoj hora?
Lukić: „Iskončiće“ je osnovao profesor Dejan Anđelović 2006. godine, koji je, takođe, jedan od osnivača grupe „Iskon”. Hor je nastao sa idejom da neguje tradicionalnu muziku, da se deca bave etno tradicijom, kulturnim nasleđem, i to ne samo našeg naroda, nego i kulturama regiona. U to vreme probe su se odvijale u Srpskom kulturnom centru „Sveti Sava”, a zatim u tadašnjoj Osnovnoj školi „Miloš Crnjanski“. Iskončići su tada brojali stotinak dece i predstavljali su nešto sasvim novo i drugačije.
Do tada u našem gradu nije bilo dečjih horova koji neguju kulturno nasleđe. Dejan i ja smo se upoznali 2017. godine. Radili smo zajedno u Osnovnoj školi „Miloš Crnjanski“ koja nažalost više ne postoji. Ja sam tada vodila školski hor, a Dejan „Iskončiće“. Iste te godine smo objedinili ova dva hora.
Kako je sam početak rada izgledao?
Lukić: Pesma koja je ozvaničila moj rad sa Iskončićima bila je „Plava ptica“ Sanje Ilića i „Balkanike“. Poslala sam gospodinu Sanji Iliću snimak „Plave ptice“ u izvođenju „Iskončića”. Rekao nam je da je bio oduševljen. Predložio nam je da snimimo zajedno spot. Iduće, 2018. godine, „Balkanika“ učestvuje na Beoviziji, gde pobeđuje i odlazi na Evroviziju. U Subotici smo snimali njihovu najavnu špicu za Evroviziju. To je bio početak „Iskončića“ onakvih kakvi su danas.
Ubrzo nakon toga, Dejan je odlučio da mi „preda“ Iskončiće. On i ja smo imali iste ambicije, slične ideje i volju za nečim novim i drugačijim u gradu. Dejan me je smatrao podobnom za taj posao po energiji, ljubavi i samom načinu rada. Tako sam 2018. „nasledila” „Iskončiće”. Tada smo imali nešto manji broj dece u horu, jer nismo imali stalno mesto za probe.
Danas je situacija drugačija…
Lukić: Od tadašnjih tridesetak stalnih članova, stigli smo do stotinu petoro dece! Mi smo najveći hor u Vojvodini, a mislim da ćemo uskoro biti najveći dečji hor u Srbiji, sa najdužom tradicijom. Uvela sam neke novine – koreografiju, muzičku igru, promenila sam garderobu koju oblače i sam repertoar. Bavimo se dečjim pesmicama hora „Kolibri” i „Čarolije“, ali i našom etno-muzikom. Zadržali smo tradicionalnu muziku, ali smo uveli malo popa sa prizvukom modernog. Deca često daju svoj lični doprinos u odabiru pesama, jer mi je važno da im se dopada to što pevaju.
Kako „Iskončići” rade tokom epidemije?
Lukić: Lepo smo započeli ovu godinu. Do trenutka kada je proglašeno vanredno stanje, imali smo dvadesetak nastupa. Onda su đaci prešli na onlajn nastavu i ja sam htela da organizujem probe preko „Zuma“, što, nažalost, nije bilo moguće iz tehničkih razloga. Uzrast dece koja pevaju u horu je od 7 do 17 godina. Javljaju nam se i roditelji dece od 5-6 godina, koja žele da pevaju u horu, pa im to omogućimo uz prisustvo roditelja. Teško je tako malom detetu organizovati probu preko „Zuma“, ali sam zato odlučila da svako dete koje želi da ima čas pevanja, može da mi pošalje snimak. Deca su se redovno odazivala, slali su mi snimke, a ja sam im sugerisala kako da rade, zadavala tehničke vežbe tako da je svako ko je hteo mogao da radi.
Mi smo, bez obzira na ovakve uslove, zadržali veliki broj dece. Ipak, dok je sve stajalo, pogotovo što se tiče proba, muzičke kulture, pevanja i sličnog, mi smo ove godine završili himnu škole. S obzirom da je naše sedište u Osnovnoj školi „Ištvan Kizur”, gde je naš osnivač Dejan Anđelović direktor, mi smo najstarije „Iskončiće“ uveli u studio, naravno poštujući propisane epidemiološke mere. Četvoro učenika koji imaju najduže horsko iskustvo snimili su himnu škole, dok sam tekst, muziku i aranžman napisala ja.
Na čemu ćete raditi u skorije vreme?
Lukić: Planiramo da snimimo spot. Snimali bismo kadrove od po petoro učenika, a zatim bismo sve to spojili, kako se ne bismo izlagali riziku od virusa. Naša prva zamisao bila je da uđe mnogo više dece u studio, što nažalost zbog ukupnih uslova trenutno nije moguće.
Uspeh u Kikindi je zabeležen uprkos epidemiji…
Lukić: Najviše se ponosim uspehom na međunarodnom festivalu „Melodijanum“. Predstavili smo se kompozicijama „Plava ptica“, „Ptice nebom“ i „Na ledu“ i osvojili drugo mesto u konkurenciji učesnika iz sedam zemalja, četrdeset dva hora i više od hiljadu dvesta izvođača. To je zaista veliki uspeh i dokaz da možemo da stojimo rame uz rame sa velikim svetskim, akademskim horovima, što je dokazao i devetočlani žiri kog su činili doktori muzike.
Festival je, kao što je pomenuto, održan onlajn, u Kikindi. Uslov je bio da se pošalju tri audio i video-snimka, nastala između prvog septembra 2019. i prvog novembra ove godine. Konkurencija je bila zaista velika. Predstavili su se najbolji horovi iz celog sveta, veoma dobri horovi iz Izraela, Bugarske, Makedonije i drugih zemalja. Takođe, na ovo takmičenje sam prijavila i kamerni sastav Osnovne škole „Matko Vuković“. Oni su osvojili srebrnu medalju.
Jesu li „Iskončići“ podeljeni po uzrastu? Kako nastupaju, s obzirom da ih je preko stotinu?
Lukić: Postoje A i B postava. To je ključno za dobru organizaciju. U postavi su horisti koji idu na nastupe. Neka deca imaju puno drugih aktivnosti, pa ne stižu da dolaze na sve probe, već samo jednom nedeljno, a postoje deca koja su potpuno posvećena i dolaze svakog dana. Probe traju po dva sata. Tako smo ih podelili na A i B grupu, pa postoje dani kada dolazi A postava i dane kada dolazi B postava. Moramo da radimo po grupama jer je u pitanju pevanje, vežba se tehnika glasa, obrada novih pesama, radimo po notnom tekstu, radimo po sluhu, ali i koreografije.
Sa solistima radim posebno. To nije lako, ali kada ima rezultata i toliko zainteresovane dece ništa ne pada teško. Mi radimo puno na samopouzdanju, koordinaciji pokreta, muzičkoj memoriji…
Nekad pređemo po dvanaest pesama na jednoj probi. Oni u isto vreme uživaju i uče. Kada idemo na nastupe, vodim do pedesetoro učenika. Imamo koncerte izvan Subotice. Prošlu godinu završili smo velikim i lepim koncertom u Novom Sadu. Ove godine je trebalo da budemo gosti na koncertu „Balkanike” u Areni, što je, nažalost, odloženo. Oni jedva čekaju svaki novi nastup.
Koji je najveći izazov u radu sa decom?
Lukić: To što radim sa ovolikim brojem dece najveći je izazov za mene. Imamo dobar kabinet za muzičku kulturu, dobar klavir, dobre uslove i to deci i roditeljima pruža sigurnost. Kada sam završila osnovne i master studije, meni je bila želja da budem horovođa, i to odraslim pevačima.
Dečji hor sam po sebi je izazov. Odrasli znaju program, čitaju note, dok sa decom to treba tek da se izgradi. Bavila sam se klasičnom muzikom, komponovanjem, pisanjem tekstova, i onda sam ušla u potpuno drugi svet etno muzike.
Ipak, kada stanem ispred najvećeg hora u Vojvodini i kad vidim njihove osmehe, shvatam da čovek uvek može sebe da pobedi, da uvekmože da ide dalje i da radi na sebi. Tako se rađaju nove ideje, a deca to prepoznaju. Naši najstariji članovi su po 8-9 godina već u horu i dan-danas sa istim entuzijazmom dođu na probu i pevaju srcem.
Kakvi su planovi i ciljevi „Iskončića“ u narednom periodu?
Lukić: U planu nam je bilo izdavanje albuma sa jedanaest pesama. Album bismo snimili u Beogradu, u pravom muzičkom studiju. Nažalost, morali smo i to da odložimo. To nam je prvi sledeći zadatak. Imamo uslove za to, pa se nadam da će nam se taj cilj ubrzo i ostvariti. Tek će to biti izazov. Time bismo iduće godine proslavili petnaestu godinu postojanja. Ono čemu svakako težim, jeste negovanje horske kulture, lepog oblačenja, jer mi našom pojavom dajemo primer publici.
Više se ne poštuju ustanove u koje se ide, gubimo kulturu. Naši horisti su disciplinovani. Nikada nisam imala potrebu da povisim ton na njih. Na probama imamo i tih petnaestak minuta kada pričamo, smejemo se, pa opet pevamo. Njima to prija jer imaju osećaj pripadnosti. Takođe, oni redovno idu u pozorište, na koncerte… Učim ih da je veoma važno da poštuju druge – kao što njima dolazi publika na koncerte, tako i oni treba da saslušaju i podrže druge.