Ono za šta se u predstavi “Izbiračica” opredelila rediteljka Iva Milošević, jeste forma lutkarsko-baletskog karaktera, jer ona vidi te likove kao neko ko jeste deo velikog mehanizma. Taj mehanizam možemo da nazovemo društvenim poretkom ili pravilima. Dakle, oni se ponašaju tačno onako kako se očekuje od njih…
Branko M. Žujović, Bojan Mihajlović
Nije subotička publika u subotu slučajno onako srdačnim aplauzom sa scene ispratila glumce Narodnog pozorišta, nakon premijere predstave “Izbiračica” Koste Trifkovića, u režiji Ive Milošević.
U zanimljivoj lutkarsko-baletskoj postavci pomenute predstave, koju svakako, bez izuzetka, vredi odgledati, mnogi od nas su prepoznali impulse i damare tekuće svakodnevice, iako je tekst pisan za publiku 19. veka.
Jednu od najzapaženijih uloga u predstavi, pored sjajne Minje Peković u ulozi Malčike, Igora Grekse u ulozi Tošice, Srđana Sekulića u ulozi Štancike i Zorana Bučevca u ulozi sluge Jovana, imao je, sada već standardno, Vladimir Grbić u uloži žurnaliste Branka.
Čini se da su lutkarsko-baletske kretnje, ako tako mogu da kažem, na neki način bile most Trifkovićevog teksta, pisanog u 19. veku, ka savremenoj publici. Kako je bilo igrati u tom zadatom okviru? U čemu je štos sa lutkarsko-baletskim pokretima na sceni?
Grbić: Kad god se neki reditelj uhvati u koštac sa nečim što se, uslovno govoreći, naziva klasičnim komadom, on ima problem koliko će taj tekst moći da “iskomunicira” sa publikom 21. veka. Hoće li te replike zvučati previše arhaično? Hoće li ta duhovitost iz 19. veka moći na pravi način da dopre do moderne publike? U tom trenutku, naravno, u skladu sa onim što zadaje tekst, reditelj počinje da se bavi nečim što se zove forma same predstave.
Otuda taj zanimljivi lutkarsko-baletski okvir predstave?
Grbić: Ono za šta se opredelila rediteljka Iva Milošević, jeste forma lutkarsko-baletskog karaktera, jer ona vidi te likove kao neko ko jeste deo velikog mehanizma. Taj mehanizam možemo da nazovemo društvenim poretkom ili pravilima. Dakle, oni se ponašaju tačno onako kako se očekuje od njih. Ta glava mora da bude visoko, ta leđa moraju da budu ispravljena. Moraš da znaš da stojiš na jednoj nozi, da znaš da igraš balet.
Prestaju li tada ljudi da budu ljudi?
Grbić: U skladu sa tim, oni više nisu ljudi, nego lutke sa maskama i to se veoma dobro vidi na sceni. Ono što publika pre svega voli da vidi, jeste neka vrsta iskrenosti. Dakle, pomenuta forma jeste most između Trifkovića i modernog gledaoca, ali vi čak i kada se bavite nečim što je, uslovno govoreći, groteska, morate da nađete emocionalno pokriće za svoje postupke. To ne može da bude samo kreveljenje na sceni. To ne može da bude samo neka distanca prema materijalu.
Publika voli da vidi da se čovek zaista nervira onda kada se nervira. Kada je arogantan, da zaista bude arogantan. Moramo pre svega da verujemo u to što igramo, a onda kroz neke različite postupke, da dođemo do neke iščašenosti. Najvažnije je, bez obzira na formu, tražiti glumačko pokriće u postupcima. Nije dovoljno raditi samo grotesku, morate i osećati koji je emotivni idejni svet vašeg lika.
U predstavi na svoj osobeni, pomalo montipajtonovski način, tumačite lik mog imenjaka Branka koji je novinar kao i ja. U “Izbiračicino” vreme, srpski jezik su pohodili germanizmi, ništa manje učestalo kao danas anglizmi. Među tim pozajmicama je i korpa, ali i izraz “dobiti korpu” ili “dobiti košar” kako se u Trifkovićevom tekstu kaže. Nemci, ako je verovati istoriji jezika, “korpu” daju brem od 16. stoleća. Tada je, naime, nastala jedna pesma Tomasa Murnera koju je preveo Ivan Klajn. U pesmi, lepa devojka Virgiliju spušta korpu da se u nju popne i da ga podigne do svog prozora. Međutim, devojka korpu na pola puta zaustavlja i daje se u beg. Kažu da otuda potiče izraz dati, odnosno dobiti “korpu”. U predstavi na kraju niste dobili “korpu”, ali je samu predstavu u verbalnom delu njenog izvođenja obeležilo “dobijanje košara”. Jeste li dobijali korpu, jeste li je davali i kako, sve u svemu, stojite sa korpama?
Grbić: U predstavi nekoliko likova dobija takozvani košar. Svi smo mi u životu delili košare. Meni je uvek bilo teže da delim, nego da dobijem. A onda se u vašem životu pojavi neko ko nosi pun košar voća i cveća i onda ostanete sa tom osobom i kažete: okej, sada više nećemo deliti košare jedni drugima.
Planovi?
Grbić: Sledeće nedelje snimam dve serije. “Što se bore misli moje” o ubisrvu kneza Mihaila Obrenovića u režiji Milorada Milinkovića i “Državnog službenika”, seriju koja je široj publici odavno poznata. Potom, one tamo nedelje, počinjem da radim predstavu “Feliks i Doris” Bila Menhofa u “Madlenijanumu”. Režira je Olivera Đorđević. Imaću priliku da zaigram sa sjajnom Vanjom Milačić, glumicom Narodnog pozorišta. Premijera je predvidjena za 9. decembar.
Foto: Narodno pozorište (grupna slika), privatna arhiva (portret) i Branislava Žujović (snimci sa premijere predstave “Izbiračica”)