Trajno zatrovana zemlja, vazduh i voda koja polagano ubijaju Srbiju, posledica su bombardovanja NATO alijanse, 1999. godine. Ekološki genocid koji je tad izvršen još uvek nema svoj epilog, a kakav bi on mogao da bude, osim traženja odgovornosti onih koji su ga i izvršiili, nepoznanica je i danas, posle 24 godine.
Da li ovakve teme, koje ne mogu da padnu u zaborav, mogu da inspirišu kinematografe, koji bi, svojim radom trajno zabeležili strahote tog čina, ali i sve ono što je posle toga usledilo, pa nas lagano ubija, odgovori su koje su organozatori panel diskusije pokušali da daju.
U okviru festivalskog porgrama ECO DOX film „Veliki i mali“ reditelja Želimira Gvardiola dokumentarno je ostvarenje svojevrsnog putopisnog zapisa kroz mesta i gradove čija su hemijska postrojenja gađana i koja su pored devastiranja, zauvek zatrovali životnu sredinu.
Zašto Kragujevčani već decenijama ne jedu voće i povrće iz sela Korman, koliko je ljudi umrlo od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, i da li je osiromašeni uranijum izazivač onkoloških oboljenja i teških patnji i smrti, bile su teme na diskusiji.
Ovorena panel diskusija donela je oprečna mišljenja onih koji situaciju prate i iz stručnih oblasti, ali i samo humanističkih pobuda, a različita mišljenja o ovoj teškoj i osetljivoj temi samo su rasplamsala raspravu.
Zaključci žustre panel diskusije su da je od krucijalne važnosti da se usaglase stavovi i mišljenja na nivou države.
Igor Toholj, selektor programa ECO DOX vidi temu kao večitu inspiraciju koja bi, obrađivanjem, mogla da da odgovore na neka pitanja na koja se sve ove godine čeka.