Davno je bilo kada je poniženi čovek „obojene kože“ i potomak robova, pokorio vrli novi svet. Na Olimpijskim igrama u Berlinu, 1936. godine, legendarni Džesi Ovens je Adolfu Hitleru, nacističkom fireru i zagovorniku ideje o arijevskoj rasi, zalepio šamar. Bio je prvi poraz nemačkog kancelara i prva lekcija iz koje, nažalost, nije naučio ništa.
Na njegovom terenu i pred njegovom publikom, Ovens je osvojio četiri olimpijska zlata u direktnom obračunu sa nacističkim nadljudima. Viša rasa je bila na kolenima, a vođa Rajha, zajapuren i propištao poput ekspres lonca, demonstrativno je napustio stadion pre dodele medalja.
Gotovo čitav vek kasnije, istorija se ponovila. Juče, usred Rod Lejver arene i u grotlu najgorih licemera zapadne hemisfere (nema to veze sa geografskim položajem), jedan uniženi čovek, pre samo godinu dana zgažen nepravdom, proglašen kriminalcem i društvenim otpadom, zatvaran i proteran, smogao je snage da se uspravi i još jednom dokaže da je, kako je izjavio i sam poraženi u jučerašnjem finalu, najveći čovek koji je ikada držao reket.
Problem je, međutim, što tenis nije običan sport, obična igra. Svako danas može da ganja loptu, trči, skače, pliva, rva se u znoju, tuče, probada, diže balvane i druge terete, ali tenis… Tenis je kraljevska umetnost rezervisana samo za najbolje i najprefinjenije, najbogatije i najuglednije, najpametnije i najjače, ljude koji valjda nikada ne idu u klozet i kojima, što bi rekao doktor Nele, miriše koža. Rečju, sport i nadmetanje više rase.
I sad, u takvom zabranu, jedan običan čovek stigao iz nekakve pripizdine, predstavnik nekakvog „polusveta“, već godinama ih teroriše i ponižava, tera ih da sakupljaju besmislenu kolekciju srebrnih tanjira, nagoni ih na uzdahe, kmečanje, plakanje i jadikovke, stalno ih podseća da su ljudi podjednako vredni, da se sve stiče trudom, talentom i znojem, a ne nasleđem, statusom, sklonošću ka porobljavanju i perfidnoj pljački, zakulisanim igrama, tajnim potezima i stvaranjem veštačke slike o jebenoj superiornosti.
Plakala je juče Srbija. I ona je, poput Novaka, vekovima unižena i prezrena, a opet kurčevita i nadmeno tvrdoglava, dobila na trenutak mogućnost da se uzdigne i isprsi, da zapeva, zaplače, pusti suzu, zaigra praznog džepa i bušnih cipela, da pokaže obične, ljudske emocije, sve ono što je taj novi poredak proterao i proglasio slabošću i odlikom ranjivih i malih.
Doduše, zaplakao je i zapadni svet, u sebi naravno, dostojanstveno i gospodski, kako i dolikuje samozvanim gospodarima sveta, sve teže prikrivajući jed, zavist i pakost na svojim uvoštenim, blaziranim licima, sve češće pominjući da ni tenis nije što je nekad bio, da su ga opoganile proste narodne mase i prećutkujući da je grožđe kiselije no inače.
Plakao je i Novak. Plakao je čovek, a ne robotizovana, hemijom našpricana mašina, plakao je kao što plače čovek od krvi, mesa i duše, suzio je bez zadrške i svesti o nametnutim pravilima „pristojnog“ sveta, izveštačenim pozama i lažnim glamurom koji nam nameću prazne ljušture novog svetskog poretka.
Jedino nisu plakali Hitleri iz našeg sokaka. Nisu, a morali bi. Svi oni anonimni, bezlični i nebitni prvopozivci društvenih mreža, hejteri, miševi i rođeni luzeri, svi oni koji godinama prozivaju Novaka i optužuju ga da nema harizme (a oni je kao imaju), da je neobrazovan (a oni kao nisu), da ne živi u Srbiji (a oni je, kao, nikada ne bi napustili), da mu manjka patriotizma…
Znam da njihove frustracije ne zavređuju ni jednog retka, ali zbog Novaka, da podsetim: možete li i da zamislite samo kako bi mu izgledao životni i sportski put da je, recimo, uzeo američki pasoš? I ne samo da bi mu dali, nego bi i jedva dočekali, kao i sve najbolje što uzimaju širom sveta. Možete li da zamislite te lovorike, divljenje, crvene tepihe i zaštićen status širom planete?
Ali, ne… Novak je odlučio da ostane Srbin iako mu ta država nije pružila ništa više od verbalne podrške, na početku čak ni to. I zato je veliki, i zato je najveći, i zato je naš! Živeo Nole!