Hajde da obrnemo situaciju. Zamislite fabriku koja mora da improvizuje svoje radno okruženje i proizvodni pogon. Nezamislivo, zar ne? Umetnost je jedina koja ume da preživi kada ne dobija ništa osim ljubavi i da procveta još više
Branislava Žujović
U predstavi „Mesec iznad Bafala“ Kena Ludviga, koju je ansambl drame na srpskom jeziku sinoć premijerno odigrao, pozorište je još 1953. godine započelo dugu borbu za opstanak. Borbu najpre protiv televizije, pa društvenih mreža, rijaliti programa.
Za razliku od trupe iz predstave, koja ide od mesta do mesta, a zatičemo je nadomak Njujorka, u Bafalu, a ipak predaleko od Brodveja, subotičko pozorište, tako blizu Beograda i Budimpešte, ipak ne čeka da im se približi. Ono je zarobljeno u drugoj vrsti čekanja i uprkos svemu pokazuje nam da je itekako živo.
Trinaest godina čekanja na novu zgradu, na scenu koja zaista podržava izvođenje, na magacin koji bezbedno čuva opremu, na odgovarajuće osvetljenje, na kancelarije i prostorije koje zaposlenom čoveku ispunjavaju pravo na rad u prostoru sa humanom temperaturom, na bezbedne instalacije…
Slušajući sinoć aplauz nasmejane i zadovoljne publike, ne možete da se ne zapitate: kada će da odjekne poslednji aplauz na sceni „Jadran“? Posle trinaest godina rušenja, planova, gradnje i ugrađivanja, stigli smo do statusa zgrade kao novogodišnje jelke u obliku fasade i pozadine za fotografisanje. Zgrada je potrebna zaposlenima u pozorištu i publici, novogodišnje lampice mogu bez nje.
Kada se vrata nove zgrade jednoga dana otvore za zaposlene u pozorištu, neka aplauz ostane sačuvan za njih. Za svaku predstavu koju su u fabrici pripremili, za svaku nagradu koju su osvojili, za svakog gostujućeg glumca kog su doveli. Zahvaljujući njima putujemo kroz prostor i vreme, smejemo se i odgovaramo u sebi na životna pitanja sa kojima nas suoče.
Hajde da obrnemo situaciju. Zamislite fabriku koja mora da improvizuje svoje radno okruženje i proizvodni pogon. Nezamislivo, zar ne? Umetnost je jedina koja ume da preživi kada ne dobija ništa osim ljubavi i da pritom procveta još više.
Radeći sve ovo vreme daleko od glamura i sjaja, svi u pozorištu, a pre svih glumci, zaslužuju gromoglasan aplauz i usklik sa bine: subotičko pozorište je živo! Čekam da im aplaudiram u zgradi na Trgu slobode kaoliko god da je predimenzionirana i mogu da zamislim bar jednog od njih koji na bini neće odoleti tom vrisku sreće.