Najstrastveniji subotički “narodnjak”

Naš sugrađanin poseduje čitav muzej narodnog melosa. Oko 15.000 nosača zvuka narodne muzike, od long-plej i singl ploča, preko audio-kaseta do kompakt-diskova. Svoju kolekciju Jovan Sekulović zvani Sekula sakupljao je od 1996. godine

Narodna muzika je devedesetih godina izbijena iz svog matičnog toka. Da ne kažemo dotadašnjeg “mejn-strima”. Zaplovila je uzburkanim vodama turbo-folka i silikonske prostote, sežući do parodije, neukusa i potpune lakrdije.

Uprkos medijima koji, možda ne bez krajnje namere, protežiraju lošu muziku kao podlošku jeftinoj erotici i zabavi masa, narodna muzika je, ipak, uzdržanošću i kvalitetom sačuvala svoju najverniju publiku.

Najprepoznatljiviji primer te vernosti u Subotici je Jovan Sekulović zvani Sekula koji, ako tako može da se kaže, živi za narodnu muziku, a i sam se oprobao kao njen izvođač.

 

Devedesetih je bilo sjajnih pesama, samo su se slabije čule…

Kakvu narodnu muziku slušate i šta mislite o njenoj budućnosti? Slušali je ili ne slušali, ona je nešto osobeno za naš narod i ostale ljude iz našeg okruženja koji govore istim jezikom kao mi…

Sekulović: Na žalost, mogu jedino da se složim sa vašom konstatacijom. Sistem vrednosti nam je poremećen u muzici i u mnogim drugim oblastima. Istiniza volju, devedesetih je postojalo dosta toga što vredi unarodnoj muzici, ali se, na žalost, taj kvalitet slabije čuo zbog onih koji su počeli da uništavaju naš pravi narodni melos. Slušam ono što je vredelo osamdesetih i devedesetih godina, pa se i sam trudim da snimam pesme koje podsećaju na taj period, koliko god je to moguće.

Odakle tako strastan “narodnjak” u Vama?

Sekulović: Ne verujem da sam ikada to postao. Mislim da sam se takav rodio. U mom životu prva ljubav bila je narodna pesma. Otkad znam za sebe, slušao sam naše najbolje izvođače narodne novokomponovane muzike. Samim tim, rodila se želja da i ja nešto ostavim iza sebe. Malo mi je to sada čudno, pošto u mojoj porodici niko nije bio privržen ovom muzičkom žanru, ali, eto, bilo bi verovatno dosadno da smo svi isti.

Želju da snimim svoje albume počeo sam da ostvarujem pre tri-četiri godine. Danas imam snimljena i izdata dva albuma i nekoliko singlova. U pripremi je i treći, koji će se pojaviti, ako ne ove, onda sledeće godine.

Narodna muzika je potisnuta iz medija

Recite još nešto o sebi i svom radu.

Sekulović: Svoje prve diskografske radove snimio sam pre deset godina, kao tekstopisac, radeći za druge pevače, sa kojima sam snimio više desetina pesama. Godine 2018. izdao sam prvi album sa osam pesama, sa kojeg su se izdvojile pesme “Da si verna meni bila”, “Anđele plavi” i “Semberijo majko mila”. Godinu dana kasnije, izdao sam drugi album. Moja kantautorska pesma “Ljubav zabranjena”, sa kojom sam nastupio na festivalu “Miholjsko leto” u Šapcu, osvojila je prvo mesto publike u kategoriji novih nada, a žiri joj je dodelio prvo mesto za tekst.

Pored dva albuma, izdao sam nekoliko singlova i nekoliko autorskih kompilacija. Sva izdanja je objavila je produkcija “Renome”.

Dobitnik sam i nagrade za tekst 2015.godine na “Miholjskom letu”, a 2017.godine Centar za kulturu Opštine Barajevo dodelio mi je priznanje za doprinos očuvanju narodne muzike.

Kako mediji danas utiču na narodnu muziku?

Sekulović: Opet, na žalost… Novokomponovana narodna muzika potisnuta je iz medija, u prestonici i u našem gradu. Nekada je Subotica imala četiri radio-stanice koje su imale 24 sata programa narodne muzike, ispunjavale su želje slušalaca, pratile novitete koji vrede. Danas toga više nema. Stoga i ne čudi što ni mene, ni neke kolege iz mog okruženja, niko ne zna ovde po našim snimljenim pesmama. U drugim krajevima to baš i nije tako.

Povezani ste sa Republikom Srpskom. U kojoj meri mladi tamo danas slušaju kvalitetnu nardnu muziku i da li to uopšte čine?

Sekulović: Svakako da slušaju. Meni je upravo Republika Srpska pružila priliku da se predstavim javnosti i plasiram ono što sam uradio. Raduje me to, zahvalan sam neizmerno produkciji ”Renome” iz Bijeljine i porodici Kajmaković, ali sam isto tako pomalo razočaran što je Severnobački okrug potpuno otcepljen od ove vrste muzike, a itekako ima onih koji vole da je slušaju.

Pominjali ste mi ranije svoju kolekciju nosača zvuka…

Sekulović: Posedujem oko 15.000 izdanja narodne muzike, od long-plej i singl-ploča, do audio-kaseta i kompakt-diskova. Sakupljao sam ih od 1996. godine. Izdanja, odnosno snimljene pesme, datiraju od kraja pedesetih godina prošlog veka, sve do danas. To je isključivo narodna muzika nastala u Srbiji i BiH.

Vi ste rođeni Subotičanin…

Sekulović: U Subotici sam rođen, ovde živim i radim. Danas je pomalo ”klizavo”, čak nezahvalno baviti se samo i jedino muzikom, pogotovo za nas koji nismo u vrhu popularnosti. Kako već biva, muzika mi je sekundarno zanimanje. Glavni pokretač da se njome bavim je neizmerna ljubav prema pesmi.

Mi tamo i oni ovamo…

Ko Vam komponuje, a ko piše tekstove?

Sekulović: Za moja dva albuma objavljena do sada, otprilike polovinu pesama sam napisao sam. Komponovao sam ih, takođe sam. Neke pesme sam uzimao od autora koji su imali poneku pesmu koja mi se svidela i u kojoj sam pronašao nešto u čemu sam se prepoznao.

Gde se u Subotici sluša najbolja muzika, a gde u Bijeljini za koju ste takođe vezani?

Sukulović: Subotica ima velikih imena kada je u pitanju muzika, to svi znamo. Ovo područje je karakteristično ponajviše za bunjevačku pesmu. Pohvalno je kako i koliko Bunjevci svoju pesmu neguju, organizuju festivale, snimaju, nastupaju…

Kada je Bijeljina u pitanju, narodna muzika je većinski zastupljena, u medijima i u narodu. Gotovo da ne postoji deo Bijeljine koji nema nekoga ko je snimio ploču. Mnogi i danas žive od svojih snimljenih pesama. Narod ih zna u svom mestu, jer i sami mediji u znatno većoj meri neguju ono što mnogo više vredi.

Ko u Subotici neguje narodnu muziku, a da ti se dopada?

Sekulović: Narodnu muziku, melosa koji i sam radim, malo ko. Takav melos je zastupljen tek u nekoliko kafana, nigde više. Mediji su je, kako sam rekao, potpuno potisli, izbacili. Mislim da tu ima i političkog delovanja, ali bih se držao podalje od toga. Voleo bih da se jednog dana to promeni.

Bijeljina je grad koji je naglo “porastao” tokom i posle rata u BiH. Šta je zajedničko Subotici i Bijeljini?

Sekulović: Subotici i Bijeljini zajedničko je što su ljudi naučili da žive sa problemima, da se sa njima bore i nose. Kada je mentalitet u pitanju, mnogo se razliku. U Subotici, ljudi su nekako zatvoreniji, naročito ako imaju neki problem ili im je teško zbog nečega. Nekako se teže ”otvaraju’, čak i’ pred prijateljima. Dok, recimo, u Bijeljini, to nije slučaj, već je sasvim suprotno.

Tvojih pet najboljih izvođača narodne muzike…

Sekulović: Teško je to navesti. Mnogo izuzetnih pevača volim da slušam, ali evo da izdvojim Šabana Šaulića, koji je nedostižan bio i ostao. Dodao bih Ipčeta Ahmedovskog, Savu Radusinovića, Ljubu Aličića, Dragana Kojića Kebu.