fbpx
Auxality"/
Naslovna Intervju Nekrolog jednoj poslastičarnici
Čepom do osmeha

Nekrolog jednoj poslastičarnici

Bljesak “Ravela” bio je moguć zahvaljujući viziji prosvećenih gradskih otaca kakvi su bili Đerđ Sorad, Boško Kovačević i ambasador Laslo Bala

Branko M. Žujović

Berlinski zid bio je upečatljiv istorijski marker Evrope i sveta tokom druge polovine XX veka. Prosta siva građevina, danas zdrobljena u krhotine suvenira i postmodernih instalacija, trajala je punih 28 godina, od 1961. do 8. novembra 1989. Ta betonska alka evropske gvozdene zavese bila je, za mnoge, čitava jedna večnost.

Tri dana nakon što je ova brana svetova popustila, otvorena je subotička poslastičarnica “Ravel”. Otvaranje “Ravela”, koji je klasičnom centru Subotice bio udahnuo organski šarm bel epoka, bilo je prvorazredni društveni događaj. Nikada se posle 11. novembra 1989. godine u Subotici na jednom mestu nije okupilo takvo društvo.

U vazduhu se, očigledno, osećao novi, zapadni vetar. Očekivale su se promene, neka vrsta društvenog pročišćenja. Dragoš Kalajić je na samom otvaranju nadahnuto govorio o neminovnosti kontraofanzive srednjoevropskе tradicije torti i kolača protiv najezdi orijentalnih šećerlema.

Iako je to bio svečarski sabor duha kakav je retko kad viđen u senci tornja Gradske kuće, malo ko je slutio kakva se oluja približava i kakav će gradski svetionik u toj oluji ostati jedna poslastičarnica.

Ravela” danas više nema.

Odričući se sebe, Subotica se odrekla mnogo čega vrednog, pa i ove svoje znamenitosti koja je trajala koliko i Berlinski zid, stajući ravnopravno u stroj urbanih simbola kakve su bile stare kafane “Spartak”, “Beograd” ili “Zagreb”. Kalajićevski rečeno, “Ravel” je bio svetionik jednog raskošnog modernog duha, utemeljenog duboko u zavidnu tradiciju koju je itekako umeo da baštini.

Novim ljudima iz fotelja, kojima tetra-pak po definiciji znači znatno više od bel epoka, bilo je, na koncu ere “Ravela”, potpuno svejedno. Oni kroje jedan novi grad, po meri svojih nazora.

Naš sagovornik je osnivač i vlasnik “Ravela”, gradskog svetionika kog više nema. Sa Velimirom Stefanovićem, izdankom stare beogradske građanske prodice, stoga smo razgovarali u restoranu “Nikson”, u Mišarskoj ulici u Beogradu, umesto u Subotici.

Poštovani gospodine Stefanoviću, sećam Vas se kako sedite u svom “Ravelu”, u senovitom prizemlju Gradske najamne palate koju je projektovao Pal Vadas. Taj prostor danas je gradsko ruglo. Kako je taj prostor izgledao pre nego što je “Ravel” otvoren?

Stefanović: Te prostorije, u kojima je bio “Ravel”, bile su ranije neka prodavnica auto-delova. Prodavnica je bila zatvorena, a prostorije zapuštene. Doneo sam i slike da vidite… Ovo je unutrašnjost koju sam zatekao, a ovo je prostor koji smo oplemenili...

Prostor u Nušićevoj 2 1989. godine, neposredno pre adaptacije i otvaranja „Ravela“

Kako se uopšte dogodilo da “Ravel” bude otvoren?

Stefanović: Bivši gradonačelnik Đerđ Sorad, Boško Kovačević i ambasador Laslo Bala najviše su zaslužni za stvaranje “Ravela”. Tada je postojao savet grada. U njemu su sedeli ljudi sa velikim iskustvom. Sorad, Kovačević, Bala i još nekolicina umnih ljudi predlagali su kako grad da se razvija. Oni su napravili projekciju kako da se oplemeni gradsko jezgro koje tek što je bilo zatvoreno za saobraćaj. Znate, Subotica je pre Beograda dobila pešačku zonu. Tadašnji gradonačelnik Beograda Aleksandar Bakočević dolazio je u Suboticu da vidi kako je to rešeno. Beograd je tek 1990. dobio pešačku zonu u Knez Mihailovoj.

Đerđ Sorad, Dragoš Kalajić i Bela Duranci na otvaranju „Ravela“

Kako je, arhitektonski skladan, “Ravel” bio prihvaćen u društvu?

Stefanović: Mislim da ste dobro primetili da je to bio društveni događaj. Bilo je preko dvesta ljudi na otvaranju, od toga četrdesetak njih iz Beograda. Došli su i umetnici, pošto je tamo bila galerija. Bio je Sava Stojkov, Dragoš Kalajić sa suprugom Vesnom Vujicom koja je ugledni arhitekta. Bili su tu Duška Jovanić, Bela Duranci, tada mladi Milomir Marić, gradski čelnici, neki od članova pokrajinske vlade, neki generali u penziji… Došlo je dosta sveta izvan Subotice, kao što rekoh naročito iz Beograda. Ravel je prvih meseci bio okupiran publikom, mladom i starom.

Velimir Stefanović, Vesna Vujica, Duška Jovanić, Milomir Marić i Dragoš Kalajić

Još uvek se među poštovaocima pamti govor koji je Kalajić održao…

Stefanović: Mi smo bili prijatelji sve do njegove smrti. Družili smo se još dok nisam bio došao u Suboticu. Kalajić je na otvaranju “Ravela” održao jedan dosta napredan govor, slobodouman za to vreme. U govoru je povezao otvarnje poslastičarnice sa tekućim događajima. Poslastičarnica je otvorena 11. novembra, Berlinski zid tek što je bio srušen. Mi smo osmog nezvanično počeli da radimo, baš u vreme rušenja Berlinskog zida i Kalajić je to ubacio u svoj govor. Otvaranje poslastičarnice obnarodovao je kao borbu protiv orijentalnih kolača. Vraćanje secesiji i srednjoevropskim manirima predstavio je kao jedan, bezmalo, revolucionarni akt. Poigrao se vrlo vešto i stilski lepo, kako je on to već umeo, nenapadno i neagresivno.

Zahvaljujući kome je “Ravel” vrlo brzo stekao reputaciju prvorazredne poslastičarnice? Odakle je dolazio kvalitet svih tih kolača?

Stefanović: U tom prvom talasu, sa nama je bio Steva Jurković, vrstan poslastičar, Ličanin, vrlo vredan. On je naučio mlade poslastičare recepturama. Posle je došao Dule Prodanov iz Bačkog Petrovog Sela, koji je radio na Svetom Stefanu. On je iz poznate porodice Prodanov koja nam je dala patrijarha Vikentija Prodanova. Posle se moja supruga Dubravka više bavila odabirom receptura. Ona se uključila posle 2000. godine.

Oplemenjeni prostor „Ravela“

Postigli smo zaista mnogo. Priznati smo bili od međunarodnih lanaca kao što su “Interkontinental” i “Hajat Ridžensi”. U “Hajatu” smo bili nedelju dana sa našim poslastičarima i kolačima. Čak je jedan ansambl iz Subotice dočaravao srednjoevropsku i atmosferu severa Bačke. Bio je to ansambl Bore Nikolića. Posle su još nekoliko puta za novogodišnje i ostale praznike svirali u tom hotelu, jer su bili ostavili dobar utisak. Na tom našem događaju u “Hajatu” bila je fudbalska reprezentacija Jugoslavije. Mijatović, Mihajlović i družina igrali su protiv Mađarske. Bio je Dražen Dalipagić i Dragan Velikić, pisac, inače veliki zaljubljenik u srednju Evropu. Bilo je to veoma interesantno propraćeno i vrlo posećeno. U “Hajatu” smo se predstavili 1997, a u “Interkontinentalu” 2003. godine. Zahvaljujući Milenku Iliću, reportaža sa otvaranja i koktela u „Hajatu“ bila je u televizijskom dnevniku RTS-a.

Ko je redovno posećivao “Ravel”?

Stefanović: Dolazili su profesori i profesorke iz škola i gimnazije, viđeniji privrednici, advokati, sudije, određena društva koja su imala svoje dane kada su se okupljali kod nas. “Ravel” je bio nefromalna gradska kafana po ponudi, veličini, koncepciji i lokaciji. Tu su se ljudi okupljali. Subotica je tada imala vrlo živu organizaciju kulturnih događaja, kniževnih večeri i predavanja.

„Ravel“ kao stecište

Ravel” je, na primer, bio omiljeno mesto Dejana Medakovića, kada bi ovaj dolazio u Suboticu. Jednom prilikom je bio sa Stojanom Vujičićem iz Budimpešte. I on je na žalost preminio. Njegova porodica je jedna od najstarijih u Mađarskoj. To je porodična istorija duga trista godina. Njegov otac je bio tamošnji paroh. Živeli su u palati, u Vaci ulici, iza koje je srpska crkva. Mi smo se bili sprijateljili. Posećivao sam ga u Budimpešti. Jednom prilikom, za Svetog Savu, pošto je i moja ćerka išla u tamošnju školu, na svečanosti je bio Stojan, a došao je i predsednik Arpad Genc. Na malom koktelu, koji je tom prilikom upriličen, prva osoba kojoj je Genc prišao bio je Stojan. Bili su prijatelji još iz 1956. godine, iz vremena mađarske revolucije.

Stojan je bio jedna izuzetna, renesansna figura. Onako, baš je bio jedan džentlmen, gospodin srednjoevropskog kova. Govorio je nekolio jezika, bio je markantna pojava. Možete misliti, taj sastanak sa Medakovićem… To su značajne uspomene.

Ko je još iz te prve postave gostiju “Ravela”, nazovimo je tako?

Stefanović: Bio bi veliki greh ne pomenuti velikog prijatelja “Ravela” Draška Ređepa. On je više književnih večeri održao u “Ravelu”. Kad god je dolazio nekim povodom u Suboticu, obavezno je dolazio u “Ravel”.

Interesantni su bili razgovori sa Aurelom Lošoncom, našim stalnim gostom, doajenom advokature i predsednikom Advokatske komore Vojvodine. On je, na žalost, 2000. godine nastradao pod neobičnim i nerazjašnjenim okolnostima. Govorio je srpski jezik bez akcenta. Kada smo se upoznali, interesovalo ga je kako sam se ja to odlučio da dođem iz Beograda u Suboticu i otvorim pritom poslastičarnicu. Kaže, jesu li vaši bili poslastičari? Ne, odgovorio sam mu, nisu. Roditelji i stric su bili izdavači. A deda? Dedovi su mi bili trgovci. Pa kako ste se onda odlučili? Jel vi znate da je ovde kultura srednjoevropska? Kolači… Poslastičarnice su kultna mesta. Pa znate li vi koliku tradiciju ima Mađarska, pa Beč? Vidite, odgovoro sam mu, Mađari prave kolače za ceo svet, a ja za njih. Smejao se tome puno. Rekao mi je: vi ste opasan huncut!

Ko je još svraćao?

Stefanović: U periodu sankcija, svako ko je imao priliku da putuje svraćao je u “Ravel” da napravi pauzu ili da se odmori. Tu je Ljubiša Ljuša Ristić, on je dok je bio u Subotici dosta dolazio. I Rade Šerbedžija. Cela ta glumačka ekipa sedela je kod Dragana u pozorišnom bifeu, ali je obavezno vikendom dolazila po kolače i da posedi u “Ravelu”. Dolazila nam je pesnikinja Maja Herman Sekulić iz Amerike, kada bi bila u Subotici. Vaš kolega Boško Jakšić, takođe. Čitava plejada raznih i poznatih ličnosti, ali i onih koje to nisu bile. Recimo, pisac Slobodan Šnajder, filozof Đerđ Konrad, Jelena Tinska, prof. Aca Ilić, Monika Seleš, Stefan Milenković, slikari Olja Ivanjicki, Suzana Mančić, Milan Tucović, Ljilja Drezga…

Pamtim i gospođu, ne sećam joj se imena, koja je subotom pre podne, posle pijace sa sve zembiljem, dolazila da popije svoju kafu. Izabrala je “Ravel” kao svoje mesto. Zatim, advokati subotički, pošto je posle pored bio i katastar.

Imali smo muzičke večeri i popodnevne matinee vikendom, kada je nastupao profesor Međeri na klavijaturama. Imali smo i nastupe violinista. Sve je to bilo lepo. Imali smo čak saradnju sa Muzičkom školom. Mladi talenti su nastupali, priredili smo nebrojene književne večeri, izložbe slika. Bila je i izložba slika Mike Antića koju je otvorio Đorđe Kadijević zajedno sa Draškom Ređepom. U sklopu poslastičarnice nalazila se galerija koju su vodile Ljilja Antić i kaća Stipić.

Čuveni su bili Vaši kokteli koje ste priređivali. Kako su izgledali subotički kokteli?

Stefanović: Kada Subotičanina pozovete na koktel u podne morate da se pomirite sa činjenicom da će on možda doći nešto kasnije zbog toga što u to vreme ruča. Neki su zaista odbijali posluženje tokom koktela jer su po subotičkom običaju jeli u podne.

Pravili smo te proslave, otprilike na okrugle jubileje. To je obavezno bio koktel u podne. Tu se uvek skupljalo sto, sto pedeset do dvesta ljudi. Bilo je puno gostiju i izvan Subotice.

Privi put kada sam priredio koktel u dvanaest, pisalo je da koktel partija traje od 12 do 14 ili 15 časova, jer kokteli obično traju dva sata. To je kod nas došlo kao vid okupljanja sa Zapada. Pragmatični zapadnjaci su to napravili koncepcijski, da se popije nekoliko pića i nabode ponešto na čačkalicu. Na koktelu je potrebno da se ljudi kreću. Kod nas su svi tražili da sednu, a stolica nije bilo, osim nešto loža.

Drugi put, pošto sam pozvao stotinak ljudi, odazvalo se njih šezdesetak, možda sedamdeset, a razume se nisu svi došli odjednom, u isto vreme. Bilo je poluprazno i ljudi su uglavnom posedali. Poučen time, sledeći put sam pozvao dvesta ljudi. Odazvalo se njih stopedesetak, bila je blaga gužva i nije moglo da se sedi.

Znam za anegdotu u kojoj Vas Boško Krstić gleda odozgo iz svoje kancelarije u biblioteci kako plaćate sami sebi kafu. Jeste li zaista plaćali kafu u “Ravelu”?

Stefanović: Jesam, plaćao sam. Sve dok nismo ustanovili ili utvrdili proceduru kako da knjižimo tu uslovno rečeno reprezentaciju. Najjednostavnije je bilo da ja platim svoje. Ima Boško Krstić još jednu priču, on je to negde kasnije u svojim kolumnama napisao i čak objavio u jednoj svojoj knjizi. Upoznali smo se u Budimpešti, umesto u Subotici, ispred poslastičarnice “Žerbo”. Bio je sa nekim prijateljem kog sam i ja poznavao. Prijatelj je stao i upoznao nas. Krstić je tada zapisao da me je upoznao na pravom mestu, ispred poslastičarnice “Žerbo” koja se tada još uvek zvala po pesniku Mihalju Verešmartiju.

Šta još pamtite iz tog vremena?

Stefanović: I danas se prisećam Joške, konobara iz Debeljače. Bio je došao u Suboticu da traži posao. Primili smo ga. Bio je vrlo prilježan, besprekorno čist, obučen, začešljan. Kad ga pogledate, vidite lepog mladog čoveka, sređenog. Dolazio je uvek na vreme. Međutim, bio je pomalo spor. Jednom prilikom, dođem nedeljom posle podne. Pošto nisu gužve, Joška je radio sam. Uđem, pun “Ravel”. Svi sede, skoro niko nije bio uslužen i niko ne protestuje, svi mirni. A Joška ide i polako ih služi. Kada je završio pet-šest stolova, pitam ga šta je uradio svim tim ljudima, a on mi kaže da su došli odjednom zauzevši nekoliko stolova, pa odmah potom još nekoliko. Zamolio ih je lepo, najljubaznije, da se strpe. Rekao je da imamo malu gužvu, ali da će biti svi usluženi. Svakoga je pitao šta želi, zapisao porudžbinu i redom posluživao. To je izuzetno pravilan odnos i sjajno je rešio jednu objektivno tešku situaciju, jer su ljudi, pogotovo danas, još više nervozni i neće baš da čekaju da budu posluženi. Uspeo je da pronađe pravi pristup. Mnogima su konobarima, bržim i veštijim od Joške, izlazili ljudi jer nisu bili odmah usluženi. On je našao način da ih sve usluži.

U čemu je bila tajna “Ravelovih” kolača?

Stefanović: Imali smo standardnu postavku kolača, ali pre nego što vam odgovorim na pitanje moram da podastrem pred vas kompletan kontekst. Postojala je ta naša standardna postavka kolača koja je u formalnom smislu išla od Beča i tu postavku su Mađari obogatili svojim kolačima. Deo tih kolača dolazi iz jevrejske dijaspore, tako da su mađarski kolači, po meni, još bolji od austrijskih. Ono što je paradoks, jeste to da su za vreme komunizma u Mađarskoj kolači bili znatno kvalitetniji i jeftiniji nego što su danas. Jeftiniji su bili zbog toga što je politika bila ta koja je odlučivala o ceni, a kvalitetniji zato što su rađeni na tradicionalan način i sa tradicionalnim sastojcima.

„Duhom sam prisutan…“ Telegram Ota i Lize Bihalji Merin 

Dolaskom promena, došlo je do modernizacije, kažimo to tako. Drugim rečima, prešlo se na instant pravljenje kolača, uz pomoć praškova. To je na neki način vesternizacija. Izgubili su se ukusi, samo se menjaju boje. Danas retko gde u Mađarskoj možete da pronađete kolače sa tradicionalnim ukusima. Jedna od poslednjih tamošnjih poslastičarnica, koja neguje tradicionalne ukuse i pravi kolače na tradicionalan način, jeste “Augustus”. Nalazi se blizu Eržebet mosta. Poslastičarnica je, inače, stradala tokom Drugog svetskog rata, ali su do danas zadržali tradicionalan pristup. Ostali su krenuli sa instant proizvodnjom.

Poslastičarstvo kod nas je bilo obrnuto. Kod nas je u socijalističkom sistemu doživelo jednu standardizaciju koja je uništila kvalitet. Privatne poslastičarnice su zadržale kvalitet, ali opštim obrazovnim sistemom su prihvaćeni drugačiji standardi. Šparalo se. Išlo se na surogate i zamene skupih namirnica, kao što su orasii i dobre čokolade. Tu se krije odgovor na vaše pitanje. Mi smo samo koristili prave sastojke. Orašaste plodove, prave orahe i po mogućnosti najbolje čokolade koje bismo pronašli na tržištu, najpre naše, a potom belgijske i švajcarske. Na koncu, tu je i ono što je moja supruga Dubravka odradila. Odabir dobrih recepata. To je dalo rezultate.

Ko je najviše cenio takav pristup?

Stefanović: Pre svih, takav pristup cenile su naše stalne mušterije. Kada je u poseti Subotici bila gospođa Jafa Ben Ari, ambasadorka Izraela, bila je iznenađena izborom kolača u “Ravelu”. Rekla je da se osećala kao da je u Izraelu. Moraću da vas uvrstim među naše dostavljače, imate sve kolače koje volim, rekla je. To su bili flodna, hamantašen i rugelah. To je deo mađarske tradicije, a Mađarska je imala snažnu jevrejsku zajednicu.

Odakle interesovanje za poslastičarstvo u zrelim godinama?

Stefanović: Počeo sam sa četrdeset godina. U to doba država je bila ozbiljna u svemu, pa i u poslastičarstvu. Naknadno sam završio srednju ugostiteljsku školu. Tačnije, morao sam da položim diferencijalne, stručne ispite. Položio sam ih u Banja Luci, a onda sam, kada sam nostrifikovao diplomu, u subotičkoj ugostiteljskoj školi polagao neki diferencijalni ispit iz prakse. To je bilo neophodno da bih otvorio poslastičarnicu. Morao sam da budem upućen u osnove ugostiteljstva.

Pretpostavljam da ste svoju poslastičarnicu nazvali po Morisu Ravelu. Zašto?

Stefanović: Bilo je to u vreme kada je film “Amadeus” bio veoma popularan i gledan. Počeli su da niču kafei sa tim imenom. Čak su kockarnice nazivali “Amadeus” ili “Mocart”. Onda sam ja, da bih se odvojio od te epidemije, pošto sam hteo da se povežem sa srednjom Evropom, sa muzikom, metnuo naziv “Ravel”. Čak sam bio izmislio da je Moris Ravel posle Prvog svetskog rata, na tobožnjem proputovanju za Bukurešt, ostao u Subotici dva-tri dana. Ta šala se bila dobro primila jedno vreme. Eto, to je razlog.

Moris Ravel

Kako je bilo biti vlasnik najpoznatije poslastičarnice u zemlji?

Stefanović: Jednom su mi rekli da je “Ravel” najbolja poslastičarnica između Beograda i Soluna. To je bilo malo čudno sa stanovišta geografskog rasporeda gradova. Priznanja su nam stizala zaista sa svih strana. Pomenuo sam “Hajat”. Došla nam je jednom bila čitava inspekcija iz “Hajata”. Bili su šef kuhinje tog hotela, gospodin Tejlor koji je na kraj završio na dvoru holandske kraljice i šef “Hajatove” poslastičarnice Lari. Pregledali su našu poslastičarnicu i proizvodnju. Jednom je čak šef poslastičara iz “Hajata” došao kao gost i radio sa našim poslastičarima. Razmenjivali su iskustva. Kasije smo nastavili da razmenjujemo iskustva. Dve naše poslastičarke išle su kod njih u Beograd. “Hajat” je čak uvrstio ponudu jednog našeg kolača u svoj meni. Bio je to Ravel šnit. Tada su mi rekli da smo najbolji “od Beograda do Soluna”. Videli smo njihove radionice, oni proizvode hiljade kolača, to sve ide svakog dana. Zapitali smo se zašto mi sada da gostujemo u “Hajatu”? Postoji razlika, odgovorili su. Mi imamo bezmalo fabričku proizvodnju, a vi zanatska radnja, proizvodite kolače ručno. Vaši proizvodi su bolji od naših. Mi to hoćemo. Zato nam je važno da razmenimo iskustva.

Ko je osmislio prostor “Ravela”?

Stefanović: Još kao dete sam sanjao da napravim poslastičarnicu. Kada sam prvi put došao u Suboticu, shvatio sam da je to mesto gde mogu da ostvarim svoj dečački san. Krenuo sam u jednu slatku istraživačku turu leta 1987. sa ciljem da obiđem sve relevantne poslastičarnice srednje Evrope. Na tom putu od Viraga i Žerboa, preko Sahera i Demela, stigao sam u Salzburg u vreme letnjeg festivala, gde sam obišao i proučio sve vaznije poslastičarnice, kao što su Tomaseli i Firsta, koje se nalaze jedna preko puta druge u srcu Salzburga. Posle toga sam obišao Bad Išl, čuvenu banju, u kojoj je stolovao Franja Josip i u čiju čast su pravljeni čuveni išleri. Zatim sam posetio raskošnu poslastičarnicu Zauner Esplanade koja me je oduševila bogatim repertoarom. Posle tog putešestvija, bio sam spreman da realizujem svoju poslastičarnicu iz mašte. U tome mi je mnogo pomogao Karlo Đember koji je inače dizajnirao “Papilon”. Radeći na ovom projektu postali smo prijatelji.

Na žalost, “Papilona” i “Ravela” više nema. Kada je pre nekoliko godina zatvoren „Metro“, neki su zaključili propao je „Metro“. Ne, propada Subotica, jer „Metro“ odlično funkcioniše po celom svetu.

Ko je izveo radove u mesingu?

Stefanović: Sve što je bilo izvedeno u mesingu, radio je Sava Krstović, odnosno njegova livnica u Beogradu. On je izlio kalupe za stolove i stepenište. Majstorski je to radio. Tapaciranje i stolarske radove izveli su subotički majstori i to je bilo za ponos. Trebalo je da subotički majstor radi i mesing, ali je njegova cena, da li zbog posrednika ili nečega drugog, bila čak šest ili sedam puta veća od beogradske.

Šta je bilo sa mobilijarom iz “Ravela”?

Stefanović: Pravo da vam kažem, ne znam. Firma je prodata. Sačuvao sam jedan sto za uspomenu.

Kako ste doživeli kraj “Ravela”?

Stefanović: Teško sam to doživeo. Kao i svaka ljubav kada se završi… Čovek se ne oseća lepo i prijatno. Međutim, bila je to neminovnost. Počele su razne opstrukcije. To su bili signali. S druge strane, racionalno sam postupio i racionalno sam to prihvatio. Imao sam pred sobom primer nestanka “Papilona”. Na žalost, “Papilon” nestao je na još brutalniji način, a nestao je sa njim, takođe na žalost, i njegov tvorac i vlasnik Dragutin Letić Karlo. On nije preživeo jer je petnaestak dana nakon nasilnog upada, podvlačim – nasilnog upada u “Papilon”, iako je stvar bila u sporu i pred sudom, doživeo infarkt ili kap i umro je.

Velimir Stefanović i Branko M. Žujović tokom intervjua u Beogradu

Grad je, čini se, olako ispustio “Ravel”…

Stefanović: Velike društvene promene početkom XXI veka doprinele su slabljenju i nestajanju građanskog društva, što se odrazilo na gašenje mnogih kultnih mesta poput „Ravela“ u Subotici. Po mom mišljenju, ono što je „Ravel“ činilo značajnim i interesantnim jesu naši prijatelji i posetioci koji su nas podržavali i učestvovali u svim „Ravelovim“ dešavanjima. „Ravel“ nije bio samo poslastičarnica već mesto gde su se susretali intelektualci, umetnici i vrhunski profesionalci koji su tražili utehu u simbolu građanskog društva.

Koristim priliku da se zahvalim svima koji su doprineli u ostvarenju mog dečačkog sna. Atila Farkaš, koji je došao kao dečko od osamnaest godina i ostao kod nas sledecih sedamnaest. Bili smo kao familija. To je ta tradicija, da se dobri kadrovi zadržavaju i nagrađuju. Atila je na žalost, pred kraj “Ravela”, otišao sa porodicom kod sestre u Nemačku da radi, ali to su sticaji okolnosti. Znate koliko se sveta iselilo iz Subotice… Atila je stekao i kuću koju je kupio na kredit, radeći u “Ravelu”. Bilo je još zaslužnih radnika, kao sto su poslastičarke Natalija, Eržika, Dragica i da ne zaboravim prodavačice Mariju, Ružicu kao i Teta Kristu Grbić.

 

Epilog

Subotički “Ravel” bio je upečatljiv istorijski marker Subotice krajem XX i početkom XXI veka. Prestižna poslastičarnica iz koje je navirao gradski duh, danas zdrobljena u krhotine anegdota i sećanja, trajala je koliko i Berlinski zid, više od 28 godina. Ta mesingana alka subotičke secesije i srednjoevropskog duha ostala je, za mnoge, čitav jedan san.