Trka magaraca se u Bačkim Vinogradima organizuje već 40 godina. I više, u stvari, ali je svoj festivalski život počela pre tačno četiri decenije. Tada ovo malo mesto, nadomak Subotice, većinskog mađarskog življa, svoje leto upotpuni potpuno netipičnom zabavom: trkom magaraca, folklornim nastupom, ali i hranom i hladnim pićem, koje je ove godine teklo u neograničenim količinama.
Ništa nije moglo da utaži žeđ na vrelom letnjem danu, osim možda navijanje i smeh magarećoj družini.
Nekad je u selu skoro svako domaćinsto imalo ovu simpatičnu životinju koja je zbog svoje građe mogla ući u peskovite vinograde, poneti pozamašan tovar, ali i biti od pomoći u seoskom gazdinstvu. Danas ih nema toliko mnogo, ne koriste se više kao pomoć.
Prva trka magaraca, kako to obično biva, desilla se sasvim slučajno. Malo iz ljudske tvrdoglavosti, malo iz zabave, sve je krenulo potpuno bez neke naročite namere.
Karakteristično za ovu plahu i mahom mirnu životinju je ta njena promenljiva ćud. Trkačka staza je za neke primerke bila premala, preuska, predugačka, pa čak i nepredvidiva, te je tako cilj bio i za nekoliko centimetara predalek, jer tvrdoglavo magare ukopalo je noge u livadu i -ni makac!
Tvrdoglavost životinje ili čoveka, pitanje je sad? Nismo odgonetnuli da li je taj broj 13 bio presudan, ali magarac je rešio da od čoveka napravi magarca.
Prva nagrada svakako nisu milioni, da bi se tako ozbiljno pristupilo magarećoj trci, ali je svakako nagrada smeh publike koja je, što je luđi tim čovek – magarac, zadovoljnija.
Marko, Mariška, Julija, Sikora, Činoš pokazali su svoj karakter, neki kao poslušni, neki opravdali epitet „tvroglavi“, ali svakako zabava za narodne mase nije izostala.
I šta reći, osim da sam se u jednom trenutku osetila kao član kraljevske porodice, koja je umesto da zakrpi rupu na polo utakmicama, ugazila u ne baš tako prijatnu gomilicu. Ništa, kažu da je to sreća…pa biću baš srećna!