Pre pedeset godina, 1972. godine, objavljen je roman Danila Kiša Peščanik. Roman je objavljen u izdanju Prosvete iz Beograda. Drugo izdanje Peščanika objavljeno je 1975. godine.
Nastao posle dva rana piščeva romana, Mansarde i Psalma 44, kao i romana Bašta, pepeo, kao središnjeg člana piščeve porodične trilogije, Peščanik zaokružuje porodični ciklus koji je Danilo Kiš sa sebi svojestvenom ironijom nazivao i porodični cirkus, podseća izdavačka kuća Arhipelag, koja već desetak godina objavljuje nova izdanja Peščanika.
Peščanik je jedna od ključnih knjiga Danila Kiša. O ovom romanu napisan je veliki broj studija i eseja na različitim jezicima. To je jedna od Kišovih knjiga o kojoj se najviše pisalo u književnoj kritici.
Peščanik je jedna od najprevođenijih Kišovih knjiga. Prvi prevod Peščanika objavljen je 1974. godine na mađarskom jeziku, u izdanju Foruma iz Novog Sada i Evrope iz Budimpešte, da bi potom usledili prevod na albanski, u izdanju Rilindije iz Prištine, poljski, francuski, švedski, rumunski, memački, španski, holandski, engleski, italijanski, hebrejski, japanski, grčki, finski, bugarski, slovenački, ruski i kinski jezik. Od početka osamdesetih godina povećava se broj prevoda i različitih izdanja Peščanika, da bi interes za ovu knjigu ponovo oživeo kod izdavača, prevodilaca i čitalaca u različitim kulturama u poslednjih petnaestak godina. Peščanik je doživeo više izdanja na engleskom, francuskom, nemačkom, španskom, mađarskom i poljskom jeziku.
Kišov Peščanik je velika saga moderne književnosti o potrazi za ocem, za vlastitim identitetom, kao i za mogućnosti saznanja o svom svetu i njegovoj istoriji. Jezgro iz koga je proistekao Peščanik sa osobenim romanesknim postupkom u kome se smenjuju poglavlja u formi „istražnog postupka“ jeste očevo pismo nastalo 5. aprila 1942. godine, pre očevog odvođenja u nacistički logor:
– U Ranim jadima, taj svet je viđen očima deteta; u romanu Bašta, pepeo, pogled se širi kroz pripovedačev pogled; u Peščaniku, obojica nestaju, i pripovedanje teži ka gotovo božanskoj objektivnosti. Iako zasnovane na doživljenom, te knjige su prepune dokumentarnih elemenata. Poslednja, Peščanik, u celini je egzegeza jednog autentičnog očevog pisma, datiranog 5. aprila 1942. – tako je Danilo Kiš video nastanak i karakter svog slavnog romana, navodi izdavačka kuća Arhipelag.
Peščanik zaokružuje tematske linije Kišove porodične trilogije nastajući iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom.
– Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti, kao da je u pitanju kost kakvog Dinosaurusa ili Tiranosaurusa, pokušavam da rekonstruišem izgled cele te životinje, da svaku kost stavim na svoje mesto, da kosti obložim mesom, da učinim da kroz meso počne kolati krv, da dozovem njen glas (te životinje), njen urlik, da ispitam predele kroz koje se ta životinja, Tiranosaurus ili Homo sapiens, kretala, šta je s kime govorila, gde je i s kim je spavala, šta je sanjala, kakvi su bili klimatski uslovi u vreme njenog postojanja. Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine – govorio je Kiš.
Potekao iz tako intimno dragocenog dokumenta koji u magiji priče oživljava nastali svet i nestale ljude, Peščanik je knjiga prelaza od pripovedanja porodične epohe u koje se umešala istorija prema dokumentarnoj prozi Kišove novelističke trilogije u kojoj su istorijski i društveni procesi dugog trajanja izašli u prvi plan. Utemeljen u pismu iz logora, kao poslednjem sačuvanom tragu postojanja čoveka u istoriji i, u isti čas, nestanka čoveka pred udarcima svirepe istorije, Peščanik proističe iz „gorkog taloga iskustva“ po kome će biti zapamćen XX vek.
Kao i druge knjige Danila Kiša, Peščanik je knjiga sa sudbinom. Za Peščanik Kiš je 1972. dobio NIN-ovu nagradu za roman godine. Pet godina kasnije, tokom polemike oko Grobnice za Borisa Davidoviča, Danilo Kiš je protestno vratio NIN-ovu nagradu, jer je tadašnja redakcija ovog nedeljnika objavila nekoliko optužujućih napada na Kišovu novelističku knjigu i njegov umetnički postupak.