Subotičko-beogradsko-novosadski vokalni trio učestvovaće u oktobru na prestižnom “Vomeks” festivalu u Budimpešti
Branislava Žujović
U zaglušujućoj kakofoniji nametnutog šunda i petparačkog pristupa tradiciji, kojom dominira ružičasta nota epohe u kojoj živimo, izvođenje tradicionalnih pesama utočište pronalazi u izolovanim oazama sklada, estetike i dubljeg razumevanja muzike.
Jedno od najznačajnijih pribežišta tradicionalne muzike kod nas je beogradsko-novosadsko-subotički trio “Rođenice”.
“Rođenice“ uskoro očekuje nastup na „Vomeksu“, svojevrsnom svetskom kongresu world music žanra u Budimpešti, koji će ove godine, na žalost, biti upriličen onlajn, pa je to bio povod za razgovor sa subotičkom “Rođenicom”, etnomuzikologom i profesoricom Tamarom Štricki Seg.
Tamara, zamolila bih Vas da nam kažete ko su „Rođenice“?
Štricki Seg: „Rođenice“ su akapela ženski vokalni trio. Trio činimo Mirjana Raić Tepić iz Novog Sada, Katarina Petrić iz Zemuna i moja maleknost iz Subotice. Izvodimo prvenstveno tradicionalnu muziku. Pesme koje izvodimo uglavnom učimo posredstvom snimaka zabeleženih tokom terenskih istraživanja. Preslušavanjem naših ličnih snimaka, ali takođe i snimaka drugih istraživača, pravimo izbor pesama koji odgovara našim muzičkim ukusima, ličnostima i glasovima. Ukratko bismo mogli da kažemo da se repertoar „Rođenica“ zasniva na pesmama sa područja bivše Jugoslavije, odnosno iz različitih oblasti Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
Okupile ste se 2009. godine. Kako je nastala ideja?
Štricki Seg: Grupa je nastala u toku studija etnomuzikologije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pored toga što smo istraživale i prikupljale vokalnu muzičku građu, želele smo šire da proučimo kako se i na kojem području ona izvodi, koji su to načini izvođenja, stilovi i tehnike pevanja.
Zašto „Rođenice“?
Štricki Seg: Reč rođenice u slovenskoj mitologiji označava tri natprirodna ženska bića koja posećuju novorođenče i određuju njegovu sudbinu, pa smo se uravo zbog toga opredelile za ovaj naziv.
Imate li pratnju instrumenata?
Štricki Seg: Mi smo prvenstveno vokalna grupa. Na albumu „Svadbenice“ imamo i jednu goransku pesmu koju smo izvele uz def, membranofoni instrument. U stalnom repertoaru nismo imale pesme koje se izvode uz instrumentalnu pratnju, ali smo sarađivale sa instrumentalnim sastavima u posebnim projektima.
Prvi put takvu saradnju ostvarile smo sa moldavskim orkestrom „Lautari“, iz grada Kišinau, kada smo bile na takmičenju u Brajili, gde smo i pobedile. To je jedan sjajan, profesionalni orkestar pod rukovodstvom Nikolaja Botgrosa. Ovo je bio naš prvi spoj sa instrumentalnom muzikom i za nas je predstavljao fantastično iskustvo.
U Srbiji smo u nekoliko navrata imale nastupe sa instrumentalnim ansamblom „Serboplov“ koji vodi Bogdan Ranković iz Novog Sada. Ovaj ansambl uglavnom izvodi originalne aranžmane starogradske srpske muzike, pa smo nekoliko puta bile gošće njihovih koncerata.
U Budimpešti, kao i na festivalima Ring Ring i Kanjiža Jazz festivalu nastupile smo u saradnji sa sastavom „Argo“ koji je delovao u Budimpešti.
Ove godine sarađivale smo sa vokalno-istrumentalnim sastavom „Babra“ i orkestrom „Poklade“ na koncertu koji je održan u Budimpešti 13. januara u muzičkoj izdavačkoj kući „Fono“ (Fonó Budai Zeneház).
Koji su najvažniji trenuci za grupu tokom ovih jedanaest godina, na šta ste najponosniji?
Štricki Seg: Od velikog značaja je to što smo našu grupu učinile vidljivijom za svet. Mislim da je to veliki korak u našem postojanju. Kako su se pojavili prvi snimci našeg albuma na “Bendkempu”, dakle ne samo snimci na “Jutjubu”, povećalo se interesovanje za nas. Počeli su da se emituju naši snimci na stranim i domaćim radio-stanicama. Piše se i priča o nama. Predstavljanje posredstvom društvenih mreža i sajtova pružilo nam je mogućnost da se šire čujemo.
Na sajtu „Bendkemp“ imamo dva objavljena albuma. Album „Snimci iz prošlosti“ (From the past) snimile smo u studiju Radio Novog Sada 2010. godine, kada je grupa postojala tek godinu dana. Objavile smo ga u decembru 2018. kao mini-album.
Tri meseca kasnije, u februaru 2019, objavile smo album „Svadbenice“, posvećen pesmama jednog od najvažnijih događaja u životu – svadbi. U etnološkom, dakle narodnom kalendaru, postoje tri ključna momenta u životu: rođenje, venčanje i smrt. Smatrale smo da je svadba jedan od važnih ceremonijala koji možemo predstaviti na naš način. Obuhvatile smo pesme iz različitih delova Srbije od Vojvodine do Gore, zatim Bosne i Hercgovine, Hrvatske i jednu iz rumunskog dela Banata koji naseljavaju Srbi.
Trenutno radimo na projektu koji smo nazvale „Muški glasovi“. Mislim da je upravo on novi iskorak u našem radu. Dve pesme uz vizualizaciju i animaciju Marine Milanović su objavljene tokom leta, a to su pesma Ranjen soldat i pesma Mi smo braća. Sve tri pesme su pretpremijerno emitovane na Radio Beogradu, u emisiji „Disko 3000“. Spotove za obe pesme uradila je Marina Milanović. Planiramo da do kraja ovog meseca objavimo i treći spot projekta “Muški glasovi”.
Zašto tri Rođenice imaju album „Muški glasovi“?
Štricki Seg: Prvobitna ideja je bila je da snimimo tri pesme, kao mini-album. Projekat se, međutim, sve više razvija. Pronalazimo sve više primera koji su nam zanimljivi, te ćemo na predstojićim nastupima imati poseban deo programa upravo ovakvog repertoara. #malevoices su pesme zabeležene na terenu u izvođenju muških pevačkih grupa. Imale smo želju da se oprobamo u izvođenju „muških“ pesama, te da čujemo i ispitamo koje bi bile mogućnosti ženskog glasa dok izvode pesme koje na terenu izvode muškarci. Šta je ono što će se izmeniti zvukom, šta je ono čime mi, možda, možemo da doprinesemo u takvoj interpretaciji, a šta je ono što će nam nedostajati? Ovo je naš vid istraživanja kroz koji zapažamo razlike između onoga šta može muški u odnosu na ženski glas i obrnuto.
Ove godine fondacija “MOST mjuzik” izabrala je vas, među deset grupa, sa kojima će raditi u narednih godinu dana. Šta to podrazumeva i šta će vam doneti takva saradnja?
Štricki Seg: Konkurs je bio raspisan za umetnike sa Balkana, te smo odabrane među deset grupa sa kojima će raditi i pružiti podršku na različite načine u narednih godinu dana. Prvenstveno će to biti podrška u vidu mentorstva, kako bismo se na što bolji način predstavili evropskoj, pa i svetskoj muzičkoj sceni. Takođe, ovo će biti prilika da nas čuju na muzičkim scenama drugih festivala, ali i da ostvarimo nove kontakte sa kolegama umetnicima iz oblasti world music žanra.
U oktobru ćete učestvovati na „Vomeks“ festivalu u Budimpešti. Imali li ovo učešće veze sa izborom pomenute fondacije?
Štricki Seg: „MOST mjuzik“ povezan je sa festivalom „Vomeks“. Imaju poseban deo programa, u okviru koga predstavljaju odabrane umetnike na “Vomeksu”. Trebalo bi da nastupimo u tom delu festivala, premda još ne znamo sve detalje, jer nam je nedavno javljeno da će se festival odvijati onlajn. No, bez obzia na to, mi se intenzivno pripremamo.
Tako najavljujemo da nas već u subotu, 26. septembra, čeka nastup u Kulturnoj stanici „Eđšeg“ u Novom Sadu. To će biti naš solistički koncert, a repertoar će pretežno obuhvatiti numere koje pripremamo za „Vomeks“. Isti repertoar pripremale smo za „Todo Mundo“, festival koji je trebalo da bude održan krajem septembra u Beogradu, ali je na žalost otkazan.
Kada ste nastupale u Subotici i kakva je reakcija ovdašnje publike na ovu vrstu etno muzike?
Štricki Seg: Nastupale smo u Subotici 2009. i 2019. godine. Prvi put, u Muzičkoj školi, na javnom času koji je bio organizovan kao mali koncert. Drugi nastup, deset godina kasnije, bio je u junu 2019, kada smo nastupom otvorile „Etnofest“, takođe u koncertnoj sali Muzičke škole. Trudimo se da svaki naš nastup učinimo prijemčljivijim za slušanje, te je baš zbog toga naš repertoar raznovrstan i u vokalnom smislu šarolik. Pesme izvodimo solistički, u duetima, a najveći deo repertoara izvodimo sve tri zajedno. Trudimo se da učinimo nastup zanimljivijim za slušaoce, koristeći se različitim tehnikama, bojama i stilovima izvođenja iz različitih regija. Želimo na ovaj način da približimo pesme koje pevamo publici i tako ih još više zainteresujemo za vokalnu muzičku tradiciju našeg podneblja.
Foto: Zdenko Štricki i “Bandsthroughthelens”