Subotičanka koju pamtimo kao gimnastičku šampionku danas živi u Čikagu gde ju je moguće sresti u sportskim klubovima, na univerzitetima i daskama koje život zanče, ali i u medijima. Jednog dana, srela je Dastia Hofmana na obali Mičigenskog jezera…
Branko M. Žujović
Bojanu Kovačević, koja se danas preziva Vujisić i već dve decenije živi u Čikagu, Subotičani pamte kao višestruku prvakinju Srbije i Jugoslavije u gimnastici. U Čikagu je stekla licencu olimpijskog trenera. Radi kao glavni trener i klupski koreograf u Gimnastickom klubu “Flajing haj džimnastiks” (“Flying High Gymnastics”).
Ovom klubu je, kaže, ostala lojalna od samog početka trenerske karijere, iako je tokom karijere dobijala ponude drugih klubova.
Uporedo sa trenerskom karijerom u pomenutom klubu i zavidnim trenerskim iskustvom, te osvajanju zlatnih medalja na regionalnim, državnim i saveznim takmičenjima, Bojana je posvećena radu sa autističnom decom, a radi i kao fizikalni terapeut.
Radeći u Čikagu, dolazila je često u Suboticu, gde je završila Ekonomski fakultet.
– Nakon uspešne sportske karijere, ni danas, posle toliko godina, ne mogu da zamislim svoj život bez sporta i modernog baleta. Sport je fakultet života, osnova svih mojih uspeha – kaže Bojana Vujisić.
Šta je obeležilo Vašu karijeru u Srbiji?
Vujisić: Sa svega 12 godina osvojila sam zlatnu medalju u seniorskoj konkurenciji na gredi. Bilo je to na državnom prvenstvu u Ljubljani, pred sam raspad stare Jugoslavije. Potom sambila višestruka prvakinja drzave. Bile su to sada već davne devedesete godine. Subotički “Partizan” je, zahvaljujući čuvenom Zoranu Ivanoviću, inače tada selektoru ženske juniorske reprezentacije, izbio u prvi plan i to n nivou cele zemlje. Bile smo takoreći nepobedive.
Pamti se dobro tadašnji uspeh subotičkih gimnastičarki…
Vujisić: Na državnom prvenstvu 1994. godine od mogućih 26 titula u Suboticu su stogle 24.
Kako stvar sa gimnastikom stoji u SAD? Ovde bi neko, možda, trebalo da joj održi opelo… Na ceni su drugačiji sportovi.
Vujisić: U SAD gimnastika je jedan od najpopularnijih sportova. Nema devojčice koja gimnastikom ne želi da se bavi. U Srbiji gimnastika nikada nije popularizovana na adekvatan način. U Americi je drugačije. Organizuju velike gimnastičke nastupe. To bude pravi šou. Najveće sportske arene budu dupke pune. Ti nastupi dostižu zavidnu gledanost na televizijama. Ovde kod nas, gledanost tih nastupa na televiziji nije baš tako daleko od gledanosti košarkaških utakmica “Čikago bulsa”.
Za koga ste radili svoju najnoviju koreografiju?
Vujisić: Poseban izazov su univerzitetska takmičenja. Poslednja koreografija koju sam radila bila je za Univerzitet Arkanzasa. Tamo je glavni trener olimpijska pobednica iz Londona 2012. Džordin Viber.
Nedostaju li nama sportovi u školama?
Vujisić: Sportovi su u SAD tesno povezani sa srednjim školama i fakultetima. Kod nas to ipak nije tako. Uspešan sportista u SAD nije primoran da napusti studije. Naprotiv, bavljenje sportom je upravo podsticaj za školovanje i obratno. To je velika prednost američkog sistema. Sa druge strane, u Srbiji se deca više druže samostalno, pa se tako i okupljaju po sportskim terenima u kraju, ali to je već nešto drugo, iako su to najlepše uspomene. U Americi roditelji su veoma opterećeni prevozom dece na treninge. Vrlo retlo se vižaju deca koja se okupljaju na javnim sportskim terenima.
Potičete iz poznate sportske porodice. Vaš otac, Rade Kovačević, kog znamo i kao vlasnika kultne subotičke kafane “Majo”, bio je odbojkaški reprezentativac koji je sa Spartakom 1975. godine osvojio prvenstvo Jugoslavije. Majka Mira i sestra Jovana bile su košarkašice. Igrale su u Prvoj ligi. Vaša sestra Biljana na koledžu u Americi je igrala košarku…
Vujisić: Zasta je lepo bilo odrastati u sportskoj porodici. Zajedno smo odlazili na utakmice i nadmetanja jedni drugima. Bila su to lepa porodična druženja. Pružali smo podršku jedni drugima. Igrali smo odbojku na pesku na Paliću. Posebno se sećam porodičnih šetnji po Paliću i razgovora o sportu. Ne osvajaju se samo medalje koje posle vise na zidu. Bilo je i suza zbog neuspeha… Medalje koje pominjem, dakle one koje ne vise na zidu, ali i one, naučile su me da postanem dobra osoba. Tu tradiciju sada prenosim dalje, svojoj deci.
Doživljavate li sebe i dalje kao Subotičanku?
Vujisić: U čikagu nikada nisam u potpunosti pustila svoje korene. Moja deca čitaju i pišu na srpskom jeziku, kod kuće pričamo srpski. Volim Čikago, ali sam sebi priuštila da mogu da živim na dva kontinenta. Leta provodim u Subotici, sa svojom porodicom. Pomalo putujemo po Evropi. Kada smo ou Subotici, moja ćerka trenira u klubu u km sam trenirala i ja. Trener joj je Ivana Ivanović. Sin leti trenira fudbal…
Kako funkcioniše brojna srpska zajednica u Čikagu?
Vujisić: Pre dve decenije nisam tako često sretala naše ljude. Danas je sasvim normalno čuti srpski jezik po prodavnicama i ulicama. Raste broj naših restorana, pekara i crkava. Srpski jezik je četvrti u Čikagu, posle engleskog, španskog i poljskog. Subotičana je, samim tim, takođe sve više.
Kažu za Vas da ste životni višebojac. Zašto?
Vujisić: Baletom sam se bavila uporedo sa gimnastikom, punih15 godina. Zahvaljujući tom dugogodišnjem radu, pre nekoliko godina proglašena sam za jednog od 5 najboljih gimnastičkih koreografa u Americi. To mi je posebno drago, jer je konkurencija bila veoma jaka.
Gluma, mediji?
Vujisić: To je moja velika ljubav. Mislim na glumu. Kao mala, volela sam da “ulazim” u razne likove ili da sama pravim scenario. Često sam to radila spontano, kako bih zasmejavala prijatelje. Po prirodi sam komičar, a tako je i danas. Bila sam glumica amaterskog čikaškog pozorišta “Mira Sremčević”.
U Čikagu Vas pamte po jednoj sasvim posebnoj ulozi…
Vujisić: Da, kažu da me pamte po ulozi Nađe Štajner.
Kako se to dogodilo?
Vujisić: Godine 2006, na otvaranju pozorišne sezone, direktorica pomenutog srpskog pozorišta, Ankica Ratarac, otkrila je, kako je ona sama tada rekla, harizmaticni talenat za glumu. Okupljala je glumačku ekipu kojom bi otvorila pozorišnu sezonu 2006/2007. Pitala me je šta mogu da pripremim, a da bude dopadljivo publici. Setila sam se teksta koji sam već znala napamet, jer sam bila oduševljena likom Nađe Štajner iz romana “Ono sve što znaš o meni” Mirjane Bobić Mojsilović.
Kako bi moj monolog dobio elemente komedije, tekst sam izmenila. Na probi, kada je gospođa Ratarac prvi put čula moj monolog, planula je u smeh i rekla da je to što sam izvela odlično i da sam rođena za scenu. Tako je nastala moja uloga Nađe Štajner. Pozorište je i danas popularno i jedan je od vidova okupljanja srpske zajednice.
Idemo dalje… Muzika… Aleksandra Radović, kompozicija “Čuvam te”. Učestvovali ste u snimanju tog spota, objedinjujući, rekao bih, svoje brojne talente…
Vujisić: Spot je snimljen ovde, u Čikagu. Po sredi je duet koji smo izveli pevač iz Čikaga Ernes Kišic i ja, a Muris Hubjer je radio spot, u kojem pored mene glumi i moj suprug. Muzikalnost sam nasledila od oca. Odrasla sam uz večeri u kojima je moj tata svirao gitaru, a ja pevušila uz njega.
Stigosmo i do medija. Uz sve što smo pomenuli, bili ste i televizijsko lice… Tu je negde i Dastin Hofman…
Vujisić: Bila sam televizijsko lice ovdašnje Televizije 4S. Pomalo sam radila za nekadašnje Subotičke novine i Dane.
Kako se dogodilo da Dastin Hofman govori za 4S?
Vujisić: Moram priznati da je intervju sa njim nastao sasvim slučajno. Kamerman Ivan Perunac i ja smo snimali reportažu na obali jezera Mičigen, na plažama u centru Čikaga. Tada je tamo sniman film “Čudnije od fikcije” (“Stranger Than Fiction”). Hofman se odmarao pod krošnjom jednog drveta. Bio je to novinarski zicer. Prišli smo mui objasnili da smo sa srpske televizije.
Šta Vam je dobri stari Dastin rekao?
Vujisić: Pitala sam ga, pored ostalog, šta zna o Srbima. Snašao se kao pravi šmeker. Rekao je da sada zna da Srpkinje imaju lep osmeh.