Na današnji dan 1944. godine pripadnici Subotičkog partizanskog odreda i jedinice Crvene armije oslobodile su Suboticu.
Subotički partizani krenuli su iz pravca Tavankuta devetog oktobra uveče sa namerom da zauzmu železničku stanicu. Na putu prema gradu, iz kojeg se povukla glavnina okupacionih snaga, sreću ruske vojnike. Susret protiče srdačno i u veselju.
“Šta se tada događalo, ima nekoliko verzija. Tokom godina propuštane kroz filtere selektivnog pamćenja i prilagođavanja socijalističkoj mitologiji, uspomene se donekle slažu da su Honvedi odmah položili oružje a da su Nemci prihvatili borbu. Neki vele da su naše željezničare uzeli za taoce i da je tu na neki način bila talačka kriza, zvanična istorija kaže da je Spartak hrabro uleteo u stanične prostorije pred Nemce ali mu je mašinka zakazla (da li ona što je dobio od Rusa?). Kada je stanica zauzeta, partizani su shvatili da su u borbi izgubili svog komandanta. Nešto kasnije, poginuo je i Tivadar Felegi, komandant bataljona, čovek broj dva.
Zvanična istorija beleži drugačije ali nije tajna da je stradao slaveći pobedu, nespretno opalivši pištoljem u sebe.
Nakon toga malobrojni odred se rasporedio po ostalim važnim tačkama u gradu a na stanici je ostalo svega nekoliko boraca. Momak na ulazu u stanicu ima da stražari do zore u nadi da je tu sve rešeno. On ne zna da sve to iz mraka posmatra jedna jedinica mađarske vojske. Locirana preko puta kod vodotornja, nije htela da se meša i kasnije se predala. On ne zna da je za to vreme u staničnom podrumu oko 150 – 200 preplašenih jevreja iz Erdelja koji su bili na proputovanju za Aušvic.
Stražar puši cigaretu za cigaretom iščekujući zoru i pojačanje ako je moguće jer on čuva i 150 zarobljenika. Ujutro se iz pravca Rajhl palate pojavljuju Nemci, situacija je kritična ali ne za dugo jer sa druge strane stiže konjica i to ruska!
Sovjetski vojnici su nastavili da gone nemačku vojsku sve do Dunava a posle i Berlina a Subotica je osvanula slobodna”, beleži subotički hroničar Dejan Mrkić.
Epilog ove bitke odigrao se tri dana kasnije. U prisustvu više hiljada ljudi trinaestog oktobra 1944. godine na centralnom trgu su sahranjeni Jovan Mikić – Spartak, komandant Subotičkog partizanskog odreda, Tivadar Felegi – Radenko i četvorica borca sovjetske armije: Anatolij Čeredničenko, Petar B, Jurij Čerekov i Milenko Morozov.
Mrkić, međutim, napominje da se zanimljiva epizoda, o kojoj se malo zna u široj javnosti, u gradu odigrala četiri dana ranije.
“…Manje se zna o ‘pretpremijeri’ koja se odigrala 6. oktobra 1944. godine.
Za taj dan su se partizani najavili policiji u Žutoj kući, da će doći njihova delegacija, da pregovara o primopredaji vlasti u gradu.
Šestog oktobra u devet sati uveče, došli su automobilom pred Žutu kuću Jovan Mikić Spartak, Miloš Tadijin i Jovan Njaradi. Tamo nisu našli nikoga. Sva policija se evakuisala na stanicu. Uvidevši to, prešli su ulicu do Pošte, u kojoj je bio poslužitelj, koji nije hteo da ih pusti. Na kraju ih je ipak pustio unutra kada su mu saopštili da su pred vratima Rusi i partizani.
Sa Pošte je Spartak najpre nazvao logor u Bačkoj Topoli. Poručio im je tamo da su Suboticu zauzeli partizani i da se smesta puste na slobodu politički zatvorenici. Komandant je odgovorio da razume i da prima na znanje. Na isti način je javljeno okupatorskim posadama u Tavankutu i Bajmoku da je Subotica u rukama partizana i da ne pružaju otpor, što su komandanti pristali bez pogovora.
Tako je odred došao do značajnog ratnog plena i to mirnim putem. To su dani kada se okupaciona vojska povlači, zajedno sa činovništvom a neki u vlasti su verovatno smatrali da je bolja bilo kakva uprava od anarhije i bezvlašća koje je moglo da nastane između odlaska jedne i dolaska druge vojske. Neki tvrde da je mađarska vlast nudila nekim predratnim nosiocima funkcija da preuzmu upravu, što se ovi nisu usudili, znajući da stižu komunisti”, navodi Mrkić.
Osmog oktobra oko 18 časova, ruska vojska stigla je pred Suboticu i zaposele sve prilazne puteve. U jednoj kući, na kraju Malog Bajmoka, Rusi su smestili svoj štab.
Ostalo je istorija o kojoj danas najupečatljivije svedoči Spomenik žrtava fađizma u kojem su sahranjeni junaci kratke bitke za Suboticu koja se odigrala na Železničkoj stanici.
Na današnji dan 1944. godine pripadnici Subotičkog partizanskog odreda i jedinice Crvene armije oslobodile su Suboticu.
Subotički partizani krenuli su iz pravca Tavankuta devetog oktobra uveče sa namerom da zauzmu železničku stanicu. Na putu prema gradu, iz kojeg se povukla glavnina okupacionih snaga, sreću ruske vojnike. Susret protiče srdačno i u veselju.
“Šta se tada događalo, ima nekoliko verzija. Tokom godina propuštane kroz filtere selektivnog pamćenja i prilagođavanja socijalističkoj mitologiji, uspomene se donekle slažu da su Honvedi odmah položili oružje a da su Nemci prihvatili borbu. Neki vele da su naše željezničare uzeli za taoce i da je tu na neki način bila talačka kriza, zvanična istorija kaže da je Spartak hrabro uleteo u stanične prostorije pred Nemce ali mu je mašinka zakazla (da li ona što je dobio od Rusa?). Kada je stanica zauzeta, partizani su shvatili da su u borbi izgubili svog komandanta. Nešto kasnije, poginuo je i Tivadar Felegi, komandant bataljona, čovek broj dva.
Zvanična istorija beleži drugačije ali nije tajna da je stradao slaveći pobedu, nespretno opalivši pištoljem u sebe.
Nakon toga malobrojni odred se rasporedio po ostalim važnim tačkama u gradu a na stanici je ostalo svega nekoliko boraca. Momak na ulazu u stanicu ima da stražari do zore u nadi da je tu sve rešeno. On ne zna da sve to iz mraka posmatra jedna jedinica mađarske vojske. Locirana preko puta kod vodotornja, nije htela da se meša i kasnije se predala. On ne zna da je za to vreme u staničnom podrumu oko 150 – 200 preplašenih jevreja iz Erdelja koji su bili na proputovanju za Aušvic.
Stražar puši cigaretu za cigaretom iščekujući zoru i pojačanje ako je moguće jer on čuva i 150 zarobljenika. Ujutro se iz pravca Rajhl palate pojavljuju Nemci, situacija je kritična ali ne za dugo jer sa druge strane stiže konjica i to ruska!
Sovjetski vojnici su nastavili da gone nemačku vojsku sve do Dunava a posle i Berlina a Subotica je osvanula slobodna”, beleži subotički hroničar Dejan Mrkić.
Epilog ove bitke odigrao se tri dana kasnije. U prisustvu više hiljada ljudi trinaestog oktobra 1944. godine na centralnom trgu su sahranjeni Jovan Mikić – Spartak, komandant Subotičkog partizanskog odreda, Tivadar Felegi – Radenko i četvorica borca sovjetske armije: Anatolij Čeredničenko, Petar B, Jurij Čerekov i Milenko Morozov.
Mrkić, međutim, napominje da se zanimljiva epizoda, o kojoj se malo zna u široj javnosti, u gradu odigrala četiri dana ranije.
“…Manje se zna o ‘pretpremijeri’ koja se odigrala 6. oktobra 1944. godine.
Za taj dan su se partizani najavili policiji u Žutoj kući, da će doći njihova delegacija, da pregovara o primopredaji vlasti u gradu.
Šestog oktobra u devet sati uveče, došli su automobilom pred Žutu kuću Jovan Mikić Spartak, Miloš Tadijin i Jovan Njaradi. Tamo nisu našli nikoga. Sva policija se evakuisala na stanicu. Uvidevši to, prešli su ulicu do Pošte, u kojoj je bio poslužitelj, koji nije hteo da ih pusti. Na kraju ih je ipak pustio unutra kada su mu saopštili da su pred vratima Rusi i partizani.
Sa Pošte je Spartak najpre nazvao logor u Bačkoj Topoli. Poručio im je tamo da su Suboticu zauzeli partizani i da se smesta puste na slobodu politički zatvorenici. Komandant je odgovorio da razume i da prima na znanje. Na isti način je javljeno okupatorskim posadama u Tavankutu i Bajmoku da je Subotica u rukama partizana i da ne pružaju otpor, što su komandanti pristali bez pogovora.
Tako je odred došao do značajnog ratnog plena i to mirnim putem. To su dani kada se okupaciona vojska povlači, zajedno sa činovništvom a neki u vlasti su verovatno smatrali da je bolja bilo kakva uprava od anarhije i bezvlašća koje je moglo da nastane između odlaska jedne i dolaska druge vojske. Neki tvrde da je mađarska vlast nudila nekim predratnim nosiocima funkcija da preuzmu upravu, što se ovi nisu usudili, znajući da stižu komunisti”, navodi Mrkić.
Osmog oktobra oko 18 časova, ruska vojska stigla je pred Suboticu i zaposele sve prilazne puteve. U jednoj kući, na kraju Malog Bajmoka, Rusi su smestili svoj štab.
Ostalo je istorija o kojoj danas najupečatljivije svedoči Spomenik žrtava fađizma u kojem su sahranjeni junaci kratke bitke za Suboticu koja se odigrala na Železničkoj stanici.
SPISAK SUBOTIČANA NASTRADALIH U DRUGOM SVETSKOM RATU DOSTUPAN JE OVDE.