Postoji izreka koja kaže da su sportisti jedini ljudi koji dva puta umiru. Jednom kad dodju do kraja svoje sportske karijere, a drugi put kad im kucne sudnji dan. Samo onima, najupornijima, najhrabrijima, ime bude zapisano u istoriji. Pamti se zauvek.
Ranko Popović je bio fudbaler, sada je fudbalski trener. Oduvek je voleo fudbal, od kad pamti, a po prestanku igranja, svoj život podredio je trenerskoj karijeri.
On je čovek koji je svoju trenersku karijeru započeo u Austriji, nastavio u Španiji, zatim u Subotici, preko Indije i Japana. Ponovo je u Srbiji, sad kao trener novosadske “Vojvodine” i ne krije zadovoljstvo što je u svojoj zemlji.
Surov sportski svet, bilo da se sport trenira ili nekoga treniraš, uzima mnogo, i koliko god nekome – ko sa strane posmatra utakmice, sve deluje banalno i lagano, u stvari predstavlja životni poziv koji te zauvek obeleži.
Godine koje za svakog sportistu predstavljaju ozbiljan balast, česta i duga putovanja, nesiguran angažman, iscrpljujući treninzi nisu život koji može svako da izdrži. Zato je vrhunski sport kategorija u kojoj ne završava svako. Samo odabrani.
Ranka Popovića sam upoznala na snimanju naše priče, a na kraju razgvora, osećala sam kao da se razilazim sa dobrim prijateljem koga ću sasvim sigurno videte ponovo.
Zahvalnost koju oseća zbog sopstvenog uspeha, porodica koja mu je uvek bila izuzetna podrška, četiri dame koje su ga oplemenile, inostrani angažmani ojačali, Ranku su dali posebno životno iskustvo koje je bio rad da podeli sa nama.
