“Živimo u velikoj nemaštini. Preživela sam šest operacija. Lekari su mi rekli da je šansa da Sanja i ja preživimo iznosila svega jedan odsto. Preživele smo. Na žalost, Sanja je pretrpela moždani udar. Kažu, još dok je bila u mom stomaku. Zbog posledica moždanog udara mora da pohađa specijalnu školu, ali sam ponosna na nju. Odličan je đak i dobra devojčica”, kaže za Subotičke.rs naša sugrađanka Ester Lebović
Branko M. Žujović
Dom dvočlane porodice Lebović je mala ruševna kuća u Ulici doktora Ferenca Bodrogvarija. U njoj živi Ester Lebović sa dvanaestogodišnjom ćerkom Sanjom. Sanja pohađa Školski centar za vaspitanje i obrazovanje slušno oštećenih lica “Dositej Obradović” i, uprkos nemaštini, odličan je đak.
– Živimo u velikoj nemaštini. Preživela sam šest operacija. Lekari su mi rekli da je šansa da Sanja i ja preživimo iznosila svega jedan odsto. Preživele smo. Na žalost, Sanja je pretrpela moždani udar. Kažu, još dok je bila u mom stomaku. Zbog posledica moždanog udara mora da pohađa specijalnu školu, ali sam ponosna na nju. Odličan je đak i dobra devojčica – kaže za Subotičke.rs Ester Lebović.
Sanja je imala svega dve godine kada je porodica Lebović pronašla napuštenu trošnu kuču u Ulici Ferenca Bodrogvarija. Do tada su bili podstanari u kući daljeg rođaka. Kada je rođak preminuo, porodica je rešila da njegovu kuću proda.
– Muž je bio takođe težak bolesnik. Bolovao je od više teških bolesti. Na žalost, nedavno je preminuo. Zaista nije mogao da zarađuje, sve vreme smo se suočavali sa teškim iskušenjima i bolestima. Živimo od isplata za tuđu negu i pomoć i dečjeg dodatka. Niko drugi nam ne pomaže. Najteže mi je što je kuća zaista trošna, što strepimo da nam se strop ne obruši na glavu i što noću moram da čuvam ćerku dok spava, doslovno terajući miševe i pacove sa nje. Ne, uopšte ne preterujem. Pacovi su nam izgrizli nameštaj, svuda ih ima. Čak sam u krevetu na kojem mi je muž bolovao, kada smo ga iznosili posle muževljeve smrti, pronašla uginulog miša – kaže Ester Lebović.
Naša sugrađanka kaže da zbog svog zdravstvenog stanja i obaveza prema ćerki ne može da radi u nekom preduzeću, ali da bi joj značilo kada bi mogla da održava neku kuću koja je u boljem stanju i u kojoj nema miševa, u zamenu za mogućnost da sa ćerkom u takvoj kući živi.
– Nemamo vodu, ni struju. Sve dobijamo od komšija. Ne želim tako da tako živimo – kaže Ester Lebović.