Za svojih dvadeset i dve godine života Martin Poša je prošao nekoliko operacija na mozgu, ima spisak propratnih dijagnoza, često bez osmeha i mogućnosti da se raduje životu, jer mu se ceo život vrti oko bolesničkog kreveta, lekova i trenutnog stanja koje varira od lošeg ka manje lošem.
Operisan je prvi put sa šest meseci, kad mu je zbog dijagnoze hidrocefalusa ugrađen šant. Usledile su brojne operacije, da bi jedna od poslednjih bila operacija tumora na mozgu. I pored svega, Martin je smisao u životu pronašao u druženju i povremenom vežbanju u teretani, kako bi ojačao svoju muskulaturu i mogao, koliko – toliko da živi normalnijim životom.
Posle godina mukotrpne borbe da hoda, nege koju mu njegova majka Silvia svakodnevno pruža, koliko je u mogućnosti, Martin se sada nada samo nekom poslu kako bi, konačno, po prvi put u životu mogao da radi i zarađuje za sopstveni život i život majke koja je svoj posvetila njemu.
I dok njegovi vršnjaci rade, treniraju, izlaze, uče na fakultetu, Martin sedi sa majkom kod kuće, zbog bolesti razmišlja o smrti, o boli koju trpi svaki dan, ali i psihičkim problemima sa kojima se susreo i teško nalazi izlaz. Nekad u invalidskim kolicima, sa kateterom ili bez, Martin priča o svom životu svestan da mora da nastavi, uz podršku koju ima od svoje porodice.
Majci Silviji koja svakodnevno gleda svog sina kako se bori sa bolestima je izrazito teško. Od prve operacije, propratnih bolesti i suočavanjem da njeno dete ceo život mora da nosi pelene, živi dan po dan i kao odrasla osoba, svestan svojih ograničenja, može sebi da naškodi – Silvia dane provodi u agoniji, i sama bolesna. Dok vodimo razgovor, oči su joj pune suza, i često nije u stanju da iskaže koliko se plaši za njega.
Martinov život je obeležila bolest. Iako se trude da se bore koliko znaju i mogu, ovoj porodici nedostaje često osnovnih uslova za donekle lakši život. Ko može i želi da pomogne, moguće je izvršiti uplatu na 3030 – broj 53, za Martina Pošu.