Mladi Eritrejac ka Nemačkoj putuje već dve godine, kako bi se pridružio majci, sestri i bratu. Na svom bezmalo epskom putovanju bivao je zatočen i pred uperenim pištoljem. Kaže da je prijemom u Srbiji prijatno iznenađen, a da mu je najteže bilo kada je do njega stigla vest da mu je otac koji je ostao u zavičaju premunuo…
Branko M. Žujović
Adonaj (23) iz Eritreje je naš privremeni sugrađanin. Navodimo samo njegov nadimak. Zvanično ime i rezime mu, iz razumljivih razloga, nećemo objaviti. Smešten je trenutno u Prihvatnom centru za migrante.
Adonaj je iz svog zavičaja na Afričkom rogu put Nemačke krenuo pre dve godine. U Nemačkoj ga čekaju majka, sestra i brat koji su tamo stigli ranije. Otac mu je ostao u Eritreji. Vest o njegovoj smrti do Adonaja je stigla dok je bio u BiH. Bio je to, kaže, najteži dan njegovog putovanja. Rođak, koji je do nedavno bio sa njim u Srbiji, uspeo je da ode dalje.
Eritreja danas…
– Majka, sestra i brat u Nemačku su stigli pre godinu i po dana. I oni su dugo putovali. Krenuo sam za njima oko šest meseci kasnije. Nisam želeo da budem vojnik. Želim da studiram istoriju – kaže za Subotičke.rs Adonaj.
Prema izveštaju “Hjuman rajts voča” iz 2019. godine u egzilu živi više od pola miliona, od ukupno oko dva miliona mladih Eritrejaca. Svake godine hiljade njih napušta zemlju u potrazi za boljim životom, jer u svojoj zemlji, koja je zvanično nezavisnost stekla 1993. godine, ne vidi nikakvu perspektivu.
Prema njegovim rečima, vojna obaveza u Eritreji postoji za muškarce i žene, podjednako. U vojsku se stupa još tokom školovanja. Iako je zakonom propisano služenje vojnog roka u trajanju od 18 meseci, vojnici u uniformi ostaju znatno duže.
Siromašni dečak i parna lokomotiva koja je i danas u upotrebi u Eritreji…
– Vojska u Eritreji je angažovana na svim mogućim javnim poslovima, uključujući izgradnju i održavanje infrastrukture i slično. Ne može se izbeći ili promeniti zaduženje koje se dobije. Država na taj način drži vojsku u pripravnosti za eventualni novi sukob sa Etipijom koji uvek može da eskalira. Pored toga, Eritreja je jedna od najsiromašnijih afričkih zemalja – kaže Adonaj.
Kao i ostalima, bilo mu je, kaže, bilo veoma teško da u zavičaju ostaviti prijatelje i oca.
– Nekako sam se domogao Turske. Najčešće sam išao pešice. Pešačio sam i kroz ostale balkanske zemlje, Grčku, Severnu Makedoniju, Srbija i BiH – kaže Adonaj.
U Severnoj Makedoniji mu je, kaže, bilo najteže.
– Nekoliko dana proveo sam zaključan u jednoj velikoj kući. Sa mnom su bili ostali migranti iz različitih zemalja. Tu većina izbeglica može da se nađe pod različitim pretnjama i prisilama. Na žalost, to se relativno često dešav. Trpe čak i nasilje od strane krijumčara. Imao sam sreće. Nakon tri dana, uspeo sam da pređem u Srbiju. Potom sam se prebacio u BiH. Drinu sam prešao u gumenom čamcu. Tamo sam proveo čak dvanaest meseci.
Eritreja je jedna od najsiromašnijih zemalja sveta…
Za to vreme, pokušavao sam da pređem preko planina, iza Bihaća, na hrvatsku teritoriju. Svaki put je bilo teško. Gledao sam kako mi ubacuju telefon u vatru, zajedno sa desetinama drugih telefona koji su pripadali migrantima, pre nego što bi nas vratili sa teritoriej Hrvatske u BiH. To, međutim, nije ništa spram straha kada vam je vatreno oružje upereno u glavu.
Poslednji put kada sam pokušao da pređem u Hrvatsku, u jednom trenutku, nakon dužeg ležanja na stomaku na zemlji, zajedno sa ostalima, posegao sam za svojom torbom, kada sam primetio pištolj uperen u moju glavu. Policajac je na engleskom jeziku uzviknuo da se ne mičem. Uzviknuo je “dont muv” (“Don’t move!“).Taj trenutak nikada neću zaboraviti – kaže Adonaj.
Adonaj je u Suboticu došao pre četiri meseca. Od tada je u ovdašnjem kampu za prijem migranata. Sa predstavnicima Lokalne inicijative za izbeglice i Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila upoznao se tokom njihovih redovnih terenskih poseta kampu, organizovanih u cilju informisanja i pružanja podrške migrantima.
– Adonaj je do sada učestvovao u više integracijskih susreta sa Subotičanima – kaže za Subotičke.rs aktivistkinja Ksenija Lazić. – U našoj kancelariji pričao nam je o svojoj zemlji i kulturološkim običajima koji vladaju u njoj, kao što je ceremonija ispijanja kafe. Adonaj nam je tom prilikom objasnio koliki je značaj razgovora i okupljanja ljudi na taj način. Jednom prilikom nam je skuvao kafu sa đumbirom na način kako se to čini u Eritreji. To je deo tradicije kojoj pripada, a koju je podelio sa nama. Kada smo, u okviru naših susreta mreže lokalaca I izbeglica, razgovarali o sledećem mogućem susretu sa njim, Adonaj je rekao je da bi najviše voleo da igra fudbal. Ispričao nam je da najviše voli da igra fudbal.
Ritual kuvanja kafe na tradicionalni način u Eritreji.
Na pitanje kako je doživeo našu zemlju, Adonaj je naglašasio da je u Srbiji doživeo prijatno iznenađenje u pogledu ophođenja. Ljudi koje je upoznao, kaže, bili su dobri prema njemu.
– Kada sam iz Severne Makedonije prešao u Srbiju, policjaci u Vranju bili su ljubazni prema nama. Nekoliko sati bili smo u toplom, zatvorenom prostoru, dok smo čekali identifikaciju. Beograd mi se svideo, takođe. Proveo sm u vašem glavnom gradu dve nedelje. Mogu da zamislim da živim u Beogradu. Ovde su jednostavnije i pristupačnije procedure za azil, za učenje jezika i mogućnost za dobijanje posla. Rado bih ostao ovde – kaže Adonaj. – U Eritreji imao sam komšije i prijatelje hrišćanske pravoslavne vere. Naučio sam od malih nogu da živim sa različitim ljudima, poštujući ih. Ovde, u Srbiji, takođe se odnosim prema ljudima na taj način.
Što se tiče neprijatnih iskustava, Adonaj dodaje da mu najviše smetaju pogledi nekih od prodavaca u prodavnicama.
– Svaki put gledaju me kao da ću nešto ukrasti, iako uvek uredno platim sve što kupujem. To je jedini dašak diskriminacije koji sam osetio ovde. Ali, ne zameram. Razumem…
Adonaj je u međuvremenu pokušao da pređe mađarsku granicu. Nije imao sreće. Povređen je. Kada povreda bude zaceljena, pokušaće ponovo.
Ovaj tekst nastao je zahvaljujući ljubaznosti i dobroj volji Ksenije Lazić iz subotičke Lokalne inicijative za izbeglice.