Zarazne bolesti su se u prošlosti neretko pojavljivale na ovim prostorima, na šta je uticao i tadašnji način života po kolibama, zemunicama i bez zdravstvenog nadzora. Poseban problem predstavljale su epidemije koje su zahvatale naš grad.
Prema podacima dr Emila Libmana iznetim u radu „Preventivne mere u borbi protiv zaraznih bolesti u Subotici tokom XVIII i XIX veka (1709-1909)‟ navedeno je da u Subotici sve do početka XVIII veka nisu preduzete nikakve mere u cilju sprečavanja zaraznih bolesti.
Kako Libman navodi, u tom periodu vladala je kuga 1709. i 1738. godine, velike boginje 1713. i 1720, trbušni tifus 1760, a pegavi 1768. i 1780. Kolera se javljala u četiri navrata – 1831, 1855, 1866. i 1873. godine. Pojavila se i influenca 1893, a zatim ponovo variola vera 1895. godine.
Za vreme Prvog svetskog rata vladale su difterija, tifus i kolera, od 1914. do 1918. godine, kada se pojavio španski grip, i bio prisutan u nekoliko navrata do 1920. godine. Pored ovoga, prisutne su bile i tuberkuloza, šarlah, zarazna žutica i venerične bolesti.
Doktor Libman navodi da nema podataka da je za vreme kuge u Subotici ili okolini postojalo mesto za izolaciju i lečenje obolelih, te da su veliku ulogu tada u tome imali travari i sveštena lica. Ipak, u okviru vojno-sanitetskog kordona, medicinsko osoblje pomagalo je i civilnom stanovništvu.
Godine 1755. izdata je Naredba o suzbijanju kuge, koja se dopunjavla 1764. godine, da bi 1766. bila izdata kao Zakon o borbi protiv kuge.
Subotica 1779. dobija status slobodnog kraljevskog grada, što je uticalo na uvođenje savremenijeg uređenja zdravstvene službe. Iduće godine u Suboticu su stigli diplomirani lekar fizikus Emerik Gogolak i apotekar Ferenc Čorda, koji će otvoriti prvu apoteku u Subotici.
U Beču su donete mere u borbi protiv zaraznih bolesti 1775. i 1779. koje su podrazumevale zabranu držanja odeće u prostorijama gde leži pokojnik, zabranu celivanja mrtvaca, ali i obavezno sahranjivanje na udaljenim mestima od grada.
Odluka iz 1782. da kuće budu građene od tvrdog materijala, da krov bude prekriven crepom i da higijena ulica bude održavama dovela je do toga da se taj period smatra početkom komunalne higijene u Subotici.
Početkom XIX veka, usled neadekvatne ishrane, prisutan je skorbut, koji nije zarazna bolest, ali je poprimao oblik epidemije. Dr Vince Zomborčević je govorio o velikom broju zaraženih i u Bajmoku, a dr Antun Kovač u Čantaviru. Šezdesetih godina je povećan broj obolelih i to onih koji su bili siromašniji.
Suboticu je zatim zahvatila epidemija kolere, tokom 1831. i 1873. u većem obimu, a tokom 1836. i 1866. u manjem. Prema navodima dr Libmana, 1831. godine od 24.000 stanovnika, bilo je zaraženo 5.000, a umrlo je 3.548 lica.
Doktor Antun Kovač je učestvovao 1831. godine u suzbijanju epidemije kolere koja je iz Indije preko Rusije, Poljske i severne Mađarske stigla u južne delove zemlje, jer su kasno bile preduzete mere zaštite. Mere je preporučila Mešovita komisija za borbu protiv kolere 1830. godine u Pešti. Pored opštih mera zaštite, podignuta je i drvena baraka u blizini groblja na Bajnatu, jer je broj obolelih i umrlih od kolere svakim danom bio sve veći. Kako dr Libman navodi, umiralo je do 80 obolelih dnevno. Zatvorenici su skupljali umrle po gradu, pa su ih posebnim zaprežnim kolima odvozili na groblje i sahranjivali u zajedničku grobnicu, polivajući ih rastvorom kreča. Dr Kovač je imenovan za glavnog gradskog fizikusa 1832, a 1841. biće postavljen za prvog upravnika Građanske bolnice, koja je bila na mestu današnjeg Doma vatrogasaca. Dr Antun Kovač biće upravnik bolnice dvadeset godina, da bi nakon toga ponovo bio glavni gradski fizikus.
Naredbe koje su stizale iz Pešte, ali i upute iz Subotice o ponašanju za vreme trajanja epidemije i radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti, objavljivane su sa crkvene propovedaonice i putem dobošara na javim mestima. Upute su se odnosile na provetravanje prostorija, ali i dimljenje istih sirćetnim gasovima ili zapaljenim jelovim grančicama. Bilo je potrebno održavati toplotu nogu, toplije se odevati i uzimati hranu koja je lako varljiva. Važno je bilo kretanje po čistom vazduhu i dobar san. Čuvati se ljutnje i straha, te biti raspoložen. Ipak, uz sve mere, 1840. zabeleženi su šarlah, ovčije boginje, tuberkuloza, a 1841. male boginje. Nešto kasnije povećan je broj obolelih od veneričnih bolesti.
Za vreme manje epidemije kolere 1854/55. godine, dr Kovač je ponovo tražio proširenje bolnice kako bi oboleli bili izolovani. Nadležni ni ovaj put nisu odobrili, a izveštaj je kasnije pokazao da je od 17. juna do 15. septembra 1855. godine umrlo 1018 od 1708 obolelih od kolere.
Šezdesetih godina tog veka zabeležena je manja epidemija trbušnog tifusa, kao i manja epidemija kolere. U izveštaju iz 1867. godine, od septembra do decembra 1866. obolele su 274 osobe od kolere. Njih 98 je ozdravilo, dok je 175 pacijenata umrlo, a jedna osoba bila je pod kontrolom lekara.
Godine 1872. obolelo je 17 osoba od kolere. Kako u prvoj polovini 1873. nije bilo obolelih, mere su ublažene. Doneta je naredba da na železničkoj stanici bude napravljen karantin i da budu uvedene mere dezinfekcije na železničkoj stanici, po kafanama i hotelima. Od 2. jula do 6. septembra te godine obolele su 1.384 osobe, od kojih je izlečeno 175, a umrlo 747. Na daljem lečenju ostalo je njih 462, a do oktobra je broj umrlih povećan na 877 lica. Kanali, bare, močvare, hladnoća i ostali loši uslovi uticali su na širenje kolere.
Zalaganjem zdravstvene službe i gradskih vlasti dolazi do poboljšanja javne higijene 1884. godine.
Peskoviti teren i jaki vetrovi uticali su na pojavu očnih oboljenja. Broj obolelih od očnih bolesti bio je u stalnom porastu, pa je 1884. otvorena posebna Bolnica za očne bolesti. Godine 1899. samo u julu je od trahoma obolelo 1.419 lica, dok je njih 370 bilo sumnjivo.
Gradska bolnica za epidemijske bolesti osnovana je 1886. godine. Uprkos vakcinaciji protiv velikih boginja, osamdesetih godina dogodila se epidemija ove bolesti. Gradska bolnica za epidemijske bolesti bila je samo povremeno u upotrebi, kada je vladala epidemija difterije 1891, influence 1892. godine, 1893. godine kada će tamo biti smešteni oboleli od kolere, te 1895/96. kada ponovo vlada epidemija variole.
Prvi svetski rat uticao je, između ostalog, i na pojavu mnogih zdravstvenih problema. Povećan je broj obolelih od veneričnih bolesti, pegavog tifusa i tuberkuloze.
Šezdesetih godina dvadesetog veka u svetu je godišnje umiralo oko 30.000 ljudi od variole vere. U Evropi tada nije zabeležen nijedan slučaj ali se ubrzo pročulo da postoji žarište u Dizeldorfu. Tada je odatle stigao jedan nemački radnik u Suboticu, jer je trebalo da montira nešto u tadašnjem „Severu‟. Sutradan ga je u hotelu posetio lekar, iako se ispostavilo da je radnik iz Nemačke zdrav.
Sedamdesetih godina ponovo je prisutan zanimljiv slučaj. Ibrahim Hoti vratio se kući na Kosovo, iz Meke gde je išao na hadžiluk. Nekoliko dana po povratku mu nije bilo dobro, da bi se ispostavilo da je on prvi slučaj koji ima velike boginje u ovom periodu.
U Suboticu je tada doputovala žena iz Đakovice, koja se tamo udala i ostala u drugom stanju. Iz tog razloga ona nije mogla da bude vakcinisana, a iz predostrožnosti je smeštena u hotel „Jezero“ na Paliću, koji je određen da bude karantin.
U Subotici su protiv velikih boginja najpre vakcinisani zdravstveni radnici, a ubrzo je stigao nalog civilnog štaba zdravstvene zaštite da celokupno stanovništvo mora biti vakcinisano. Kazne za neodazivanje bile su i do šest meseci zatvora.
U Hali sportova, u školama i fabrikama angažovani su zdravstveni radnici i učenici Medicinske škole, a za s vega nekoliko dana vakcinisano je 150.000 ljudi. Trudnice nisu smele da prime vakcine zbog eventualnih posledica po plod.