Jučerašnjom objavom redakcije sajta Subotičke.rs, na kojoj se vidi zarasla skulptura Ane Bešlić, nazvana “Krila”, koja se nalazi na obali Palićkog jezera, na mestu nazvanom Rt pesničke nade, sve nas je potresla. Ako je za utehu, skulptura prve subotičke akademske vajarke zarasla je u kultivisano cveće, što je, ipak, kakav-takav pomak, recimo u odnosu na spomen-kompleks “Nemirna ravnica”, ali ne dovoljan.
Čitateljka, koja je redakciji prosledila sliku, podsetila nas je da je Bešlićeva svojevremeno rekla da u skulpturi treba izbegavati pripovedanje i da za to imamo reči. Za ovo neko treba da kaže koju reč, a potom i učini nešto, dodala je čitateljka sajta Subotičke.rs.
Objava slike na kojoj se vidi zarasla skulptura povod je da se prisetimo teksta kojim nas Ana Bešlić (Šara pustara, Bajmok 1912 – Beograd 2008), sa distance od četiri decenije, opominje da izuzetne dane ne određuju veliki događaji.
Ana Bešlić: Stranica mog života
TV Novosti, oktobar 1980.
Izuzetne dane ne određuju veliki događaji… Prvo stoga što su oni, ti događaji, izuzetno retki, a drugo, zato što nesreće pamtimo bolje, snažnije i duže od onog lepog što nam se dešava pa se u nama paralelno javlja i želja da to, tu nesreću, kao veliki doživljaj što pre zaboravimo.
Za mene je veliki svaki onaj dan kada sam dobro radila, kada posle napornog rada slatko zaspim. Dragocen mi je svaki onaj dan u kojem posle mnogo godina sretnem prijatelja s kojim nastavim razgovor kao da uopšte nije postojao prekid, volim dane kada pročitam nešto pametno, kada me prodrma neko novo saznanje.
Da li da kažem da je ova, Oktobarska nagrada jedna stranica mog života? U svakom slučaju, ona to jeste, jedna, doduše, retka stranica ali vrlo draga, utoliko draža što nije došla kao prodstrek nego kao priznanje za jedno zaokruženo delo.
Imam prijatno osećanje da sam je i zaslužila… Uostalom, ona me je podstakla da napravim bilans svog dodanašnjeg života i stvaranja, da sagledam šta je ono što sam želela, a čime mogu danas da iziđem pred svoj, vlastiti sud…
Najsnažnije osećanje iz najranijeg detinjstva vezano mi je za jednu veliku, lepu, crvenu loptu, okačenu iznad mog kreveta. Čini mi se da i danas osećam deo tog fizičkog uzbuđenja koje me je plenilo kada bih dlanovima obuhvatala tu, okruglu, glatku formu, lišenu svega suvišnog, pristupačnu dodiru, jednostavnu a savršenu.
Taj osećaj, ta potreba da sa svih strana mogu da sagledam, da opipam, da osetim ono što radim i zadovoljstvo koje mi taj čin pruža, opredelili su me za skulpturu.
Slikanjem se nisam nikada, ako tako mogu da kažem, profesionalno bavila… Slikala sam… Slikala i bila nezadovoljna onim što sam postizala… Nekako mi je, nešto, nedostajalo…
Nisam mogla da sagledam, da osetim ono što slikam kao celinu, da primim sve one dimenzije koje slika inače pruža dobrom slikaru, nedostajala mi je mogućnost da sa svih strana rukom, dodirnem, osetim da je to baš to…
Nije ta odluka, upisati Akademiju, došla preko noći… Nije sigurno, iako mi se sada čini da je presudan događaj bio moj prvi susret sa glinom. Bila sam već zreo čovek kada sam došla do gline i napravila portret svog oca.
Svima se on dopao. Svima, a što je bilo najvažnije – dopao se i meni… Učinilo mi se da je to ono što želim, da je to ono što me ispunjava zadovoljstvom, da je to način na koji mogu da se najpunije iskažem.
Upisala sam Akademiju 1939. Došao je rat, u kojem je nestao pored toliko meni dragih bića i stvari i portret mog oca u glini, moj prvi vajarski rad, prošao je rat, završila sam studije 1949, bila tri godine na postdiplomskim studijama, radila u majstorskoj radionici Tome Rosandića…
Svojoj unutarnjoj, urođenoj potrebi za stvaranjem, za iskazivanjem u materiji, dodavala sam mnogo rada, tuđeg i svog iskustva.
Toma Rosandić, predivan čovek koji nam je dozvoljavao da lutajući po sebi samima tražimo puteve svog iskazivanja u glini, gipsu, kamenu i drvetu, naučio me je jednostavnosti…
Tačnije, učinio je da moja potreba za jednostavnom, neopterećenom formom, lišenom svega suvišnog, dođe do izražaja.
Rosandić nikada nije tražio da ga se sluša. Došao bi, zastao kraj onoga što smo radili i rekao:
“Ja, možda, ne bih to tako uradio.”
Nije govorio kako bi on to radio, ali je ostavljao za sobom pitanje – zašto on to ne bi tako uradio?
Pitanje koje je nagonilo na razmišljanje.
Slušajući ga, čovek je osećao potrebu da se liši svih suvišnih, nepotrebnih elemenata, u razmišljanju, u iskazivanju rečima, u iskazivanju u materiji kojom je radio, osećao je potrebu da se okrene bitnom, da se okrene suštini, ali tako da suština kaže na najlepši i najsnažniji način one, prave stvari…
To je ono što mi je Roksandić poklonio.
Ilija Kolarević je, ranije, pre Roksandića, učinio nešto drugo. Svojim stavom, svojim razmišljanjima, oslobodio nas je onog pritiska koji sa sobom nosi sam pojam – umetnik.
Bili smo na prvoj godini i sve je bilo tako važno i tako strašno. Bićemo umetnici?! Kolarević je znao, svojim stavom dobričine, da svede te naše dileme na pravu meru…
Radeta Stanković, veoma obrazovan čovek, briljantan tehničar, uputio me je u tajne vajarske tehnike, naučio me je kako da kažem ono što u sebi nosim…
Tako je, lagano, uz ono što sam rođenjem donela a što zovem talentom, učenjem i radom nastajao moj odnos prema vajarstvu, prema onome što me okružuje, prema životu kojim živim…
Na vajanje me ne podstiče svest, želja da ispričam neku priču, nego da stvorim oblik koji će svojim sredstvima saopštiti moja raspoloženja i biti izraz ličnog gledanja na ljudksa zbivanja i na sve ono u prirodi što me interesuje do te mere da moram da ga uobličim.
U skulpturi treba izbegavati pripovedanje. Za to imamo reči. Mislim da priču ne treba usađivati u kamen, drvo ili bronzu, nego treba ostaviti slobodno načinjenoj formi jednog kamena, drveta ili bronze da govori svojim jezikom, svoju priču…
Ranije su me interesovali spomenici. Imala sam i dosta uspeha… Dobila sam, recimo, drugu nagradu na konkursu za Šumarice, prva nije ni dodeljena, radila sam još nekoliko drugih spomenika. Ta, druga nagrada, nikad nije izvedena, zahvaljujući pre svega mojoj nemarnosti…
Nisam insistirala. Uvek mi se činilo da treba da uradim još to i to, pa ću posle toga videti šta je s tim izvođenjem, i tako od dana do dana…
Danas me to, nekako, više interesuje. Mislim da smo tu, kod tih spomenika, otišli u nekakve krajnosti… Prave, divne poljane, pretvaramo u veštačke poljane ispresecane putevima od betona, blokovima od betona, beton vrca levo i desno, pritiska…
A sve bi to moglo da bude manje, jednostavnije, lepše, mogle bi to da budu prave poljane, mogla bi to da bude priroda u kojoj bi se tek jednim simbolom iskazivao odnos prema idejama, prema događaju.
Takav je bio i moj spomenik za Šumarice.
Iz trave izrasta devet figura, figura koje… ovako… malo jesu čovek, malo nisu čovek, ali kada su u masi onda se oseti da su to ljudi… Ali mrtvi ljudi, senke od ljudi… I, ja sam mislila da je to sasvim lepo obeleženo.
Ima tu još nešto. Iako je to bilo vrlo, vrlo davno, kad god pogledam to rešenje ja se pomalo začudim i obradujem. Začudim se jer vidim da sam i tada, pre toliko godina, napravila nešto što se sasvim uklapa u ono što sada radim.
Šta je ono što sam poželela, čime mogu da iziđem pred svoj, vlastiti sud? Šta sam do sada uradila?
Zadovoljna sam putem koji sam izabrala i opradeljenjima koja su uslovila moj rad. Svi moju postupnici bili su uslovljeni ovim izborom. Postigla sam, do sada, onoliko koliko sam mogla, odredivši svoje vlastite norme i svoja ograničenja…
To bi mogao biti odgovor na pitanje koje mi je postavila nagrada. Ali, jedan odgovor uvek za sobom povlači novo pitanje. Ovaj odgovor nosi u sebi pitanje – šta dalje.
Hteo ili ne hteo, čovek u ovakvim situacijama to pitanje ne može da mimoiđe.
Mislim da i tu znam odgovor. Portret, moja najnovija faza iskazivanja, još me privlači. Osećam da njime mogu da kažem još nešto novo. A onda, onda će se krug zatvoriti, doći će do prskanja, pojaviće se nova oblast koja će me privući.
Ili, možda da neće biti baš toliko nova oblast?
Kao što je i oblast portreta, kojoj sam se poslednjih godina posvetila i za koji sam i ja mislila da je nešto za mene sasvim novo, otkrivam ovih dana, u stvari nešto staro, nešto najstarije što je bilo u meni…
Nisam li vam kazala da mi se čini da je na moje opredeljenje za vajarstvo presudno uticao mojep prvi vajarski rad, portret mog oca u glini?
Branislava Žujović, Marko Gabrić