Abdulrazak Gurna je tipičan primer postkolonijalnog intelektualca kao što je i njegova negacija nacionalnih identiteta isto tako tipična, kao što su tipične i teme njegovih romana
Vest da je Nobelovu nagradu za književnost dobio tanzanijski pisac Abdulrazak Gurna u prvi mah me je obradovala. Ne zato što mi je autor bio poznat već zato što sam pomislio kako je lepo da neko iz Tanzanije i uopšte Afrike dobije to priznanje. Međutim, kada je do mene došao odlomak iz obrazloženja nagrade u kome se spominje reč kolonijalno, odmah mi je bilo jasno da sam upravo ispao ovca. Iako nisam video biografiju pisca, bio sam 100 odsto siguran u ovo: 1) da je A. G. rođen u Tanzaniji, ali da odavno ne živi tamo i 2) da ne piše na svahiliju, koji je službeni jezik Tanzanije, već na nekom drugom, svetskom jeziku, recimo, engleskom.
Rutinski sam proverio Abdulrazakovu biografiju na internetu i evo šta sam tamo pronašao.
Gurna je rođen 1948. godine na ostrvu Zanzibar (deo Tanzanije), a dvadeset godina kasnije emigrira u Veliku Britaniju gde je napravio karijeru univerzitetskog profesora engleske književnosti na Univerzitetu u Kentu. Napisao je i 10 romana na engleskom jeziku. Čitalac ovog teksta bi mogao da se zapita ono što sam se i ja zapitao: zašto mediji predstavljaju Abdulrazaka Gurnu kao tanzanijskog pisca (a ne engleskog, što zapravo jeste), dok pisca slične biografije poput Kazuo Išigure (koji je rođen u Japanu, ali živi u Engleskoj i piše na engleskom, kao Gurna) određuju, sasvim ispravno, kao engleskog pisca japanskog porekla.
Uveren sam da će neko ko bude čitao ovaj tekst pomisliti da je ova razlika nebitna i da je važno jedino to kakav je A. G. pisac. Međutim, kao što će se videti, upravo nam ovaj detalj otkriva suštinu sveta u kome živimo, dok je to kakav je Gurna pisac zapravo irelevantno.
Simboličko brisanje
Analizirajmo, dakle, taj mali detalj, tu odrednicu tanzanijski pisac. Sasvim sam siguran da je većina ljudi koja je ovlašno pročitala vest o dobitniku nagrade pomislila isto ono što i ja: da je tanzanijski pisac Abdulrazak Gurna neko ko živi u Tanzaniji ili makar piše na svahiliju. Samim tim, ukoliko bi ih sutra neko pitao ko je najznačajniji tanzanijski pisac (ili čak, afrički pisac) oni bi kazali – onaj koji je dobio Nobelovu nagradu. Ukratko, Abdulrazak Gurna je uz nagradu dobio i moć da predstavlja ne samo tanzanijsku kulturu i književnost već verovatno i celu afričku kulturu.
Da li je to u redu?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje zamislimo za početak da smo stanovnici Tanzanije i da nam neko kaže kako će našu kulturu u svetu predstavljati čovek koji ne piše na našem maternjem (svahili) jeziku, već na engleskom, to jest čovek koji nas je dobrovoljno napustio pre pola veka i koji je veći deo svog života proveo u Engleskoj, koja je geografski toliko daleko od Tanzanije da kada bi neka džinovska eksplozija uništila celu Tanzaniju, tamo se u Kentu ne bi pomerio nijedan list na drvetu. Ukoliko nismo autošovinisti, verovatno bismo osetili nelagodu usled činjenice da umesto nekog našeg pisca koji s nama deli jezik, prostor i egzistencijalno iskustvo, našu književnost i kulturu predstavlja neko ko čak i ne piše na našem jeziku, a o zajedničkom egzistencijalnom iskustvu da i ne govorimo. I tako, kada neko u Londonu ili bilo gde u mreži megalopolisa na Zapadu kaže tanzanijska ili afrička književnost, prva asocijacija će biti – Abdulrazak Gurna, što istovremeno znači da Tanzanija može da prestane da postoji, a da se to ne vidi i ne oseti, jer „tanzanijska” ili „afrička” književnost i nije ono što nastaje na teritoriji Tanzanije i Afrike već pre svega ono što pišu pisci emigranti u Londonu, Njujorku, Bostonu… na engleskom jeziku.
To je prvi razlog zašto su globalni mediji Abdulrazaka Gurnu odredili kao tanzanijskog (afričkog) pisca: zato što im je cilj da simbolički izbrišu autentično iskustvo tanzanijske i afričke kulture tako što će je zameniti kulturom u izbeglištvu. Te „kulture u izbeglištvu” veoma liče na „vlade u izbeglištvu” podložne uticaju domaćina koji ih koristi i održava u životu samo zato da putem njih ispuni svoje političke interese. To je i razlog zašto Kazuo Išiguro nije predstavljen kao japanski pisac: jer japansku kulturu, za razliku od tanzanijske ili afričke, ne treba izbrisati – njoj se daje pravo da postoji, što će se potvrditi kada Murakami dođe na red za Nobela. Doduše, ne Rui Murakami, koga čitaju u Japanu, već onaj drugi, Haruki, koji više odgovara globalnom ukusu, jer kod njega, Harukija, zapadni turisti nisu serijske ubice kao kod Ruija.
I tako dolazimo do drugog razloga zašto je Abdulrazak Gurna određen kao tanzanijski pisac: time bogati sever šalje jednu vrlo jasnu poruku mladim ljudima u Tanzaniji, pa i u celoj Africi. Hoćete li da postojite u našim očima? Onda naučite engleski i emigrirajte iz vaših „vuko…” u naše megalopolise a mi ćemo vam dati ekskluzivno pravo da zamenite sve one ljude koje ste tamo ostavili, jer više ne želite da imate s njima bilo šta zajedničko. Osim naravno ono od čega možete da imate koristi ovde kod nas: malo egzotične muzike, malo istorije kao građe za književnost; sve to zato da biste mogli da ovde, u megalopolisu, imitirate prisustvo kultura koje ste napustili i kako biste nam pomogli da se predstavimo kao „kosmopolite” koje su tolerantne ili čak zainteresovane za druge kulture.
I zaista, prisetimo se iz ove perspektive svih onih brižnih roditelja ovde u Srbiji koji ne mogu da dočekaju da im deca napune sedam godina i da onda krenu da uče strane jezike, već ih u dobi od tri godine šalju u engleske vrtiće, valjda zato što se više plaše da im dete ne nauči engleski, nego srpski. Prisetiću se i jedne slavistkinje iz Italije koja je na jednom skupu zapanjeno kazala da srpsku književnost u Italiji ne reprezentuju ni Andrić ni Crnjanski, pa ni neki živi klasik, kao što su recimo Goran Petrović ili Dragoslav Mihailović, već… nekoliko ovdašnjih ljudi koji su emigrirali u Italiju i koji tamo, na italijanskom, pišu o ratovima devedesetih…
Duh postkolonijalnih studija
Čitalac bi mogao da pomisli da preterujem i da dobitniku Nobelove nagrade, „tanzanijskom piscu” A. G. pripisujem nešto što mu nije blisko: recimo to da je ravnodušan prema Tanzaniji koju je ostavio iza svojih leđa. Čitalac, međutim, greši. U intervjuu koji je dao povodom nagrade postoji detalj koji pisca prikazuje upravo u ovakvom svetlu. Govoreći o temi migracija, Gurna kaže ovo: „Čini se da su oni [Britanci koji su glasali za izlaz iz EU] jako iznenađeni da ljudi iz raznih mesta žele da dođu u prosperitetnu zemlju. Zašto su iznenađeni? Ko ne bi došao u prosperitetniju zemlju?”
U ovom odgovoru treba obratiti pažnju na poslednju rečenicu u kojoj Gurna postavlja jedno retoričko pitanje. A retoričko pitanje znači da je odgovor na pitanje ili negativan (što bi onda značilo da bi svako želeo da dođe u prosperitetniju zemlju) ili se podrazumeva, što bi onda značilo da niko normalan ne bi ostao u svojoj zemlji ako može da ode u neku prosperitetniju. Oba odgovora sugerišu dve stvari: prvo, da je nobelovac verovatno nesvesno priznao da mu je novac („prosperitet”) najveća vrednost u životu – a teško da je moguće zamisliti neku trivijalniju misao – i drugo, da oni koji iz nekog razloga ne žele da napuste svoje zemlje (pa tako i Tanzaniju) za njega faktički ne postoje. Nije problem što Gurna ima simpatiju za emigrante – iako on, očekivano, problem migracija pojednostavljuje – već to što on nema nikakvu simpatiju ni razumevanje za one koji nisu emigranti, odnosno za one Tanzanijce (ili Afrikance) koje žele da ostanu u Tanzaniji (ili Africi) iako ona nije prosperitetna poput Britanije i Evrope. Ti ljudi su za njega jednostavno niko, iako ih on nominalno predstavlja kao „tanzanijski”, odnosno „afrički” pisac.
I to nije neka individualna osobina Gurne. To je, prosto rečeno, mišljenje jedne grupe pisaca i teoretičara književnosti koji deluju u okviru tzv. postkolonijalnih studija. Sve njih povezuje biografska činjenica da su rođeni u bivšim kolonijama, da su emigrirali na Zapad, da su postali univerzitetski profesori ili pisci i da se u svojim istraživanjima ili u svojoj književnosti pre svega bave pitanjem identiteta, i to tako da oštro negiraju svaki nacionalni identitet, u ime jednog hibridnog, nadnacionalnog, emigrantskog identiteta. Gurna je tako jedan apsolutno tipičan primer postkolonijalnog intelektualca kao što je i njegova negacija nacionalnih identiteta isto tako tipična, kao što su tipične i teme njegovih romana i tema njegove doktorske disertacije.
Dakle, ako uistinu ni po čemu nije deo tanzanijske kulture i književnosti, kakvim ga predstavljaju globalni mediji, čijoj onda to kulturi i književnosti pripada Abdulrazak Gurna? Odgovor se sam nameće: književnosti multinacionalnih kompanija, odnosno Megalopolisa. Ključna ideja književnosti Megalopolisa jeste borba protiv bilo kog nacionalnog identiteta u zemljama, bivšim zapadnim kolonijama, odakle pisci i teoretičari književnosti poput Gurne dolaze. Evo i jednog od brojnih dokaza: Edvard Said, čovek slične biografije poput dobitnika Nobelove nagrade (rođen u Palestini, emigrirao u SAD) napisao je u svojoj knjizi Kultura i imperijalizam ovo: „Živimo u globalnom okruženju s velikim brojem ekoloških, ekonomskih, društvenih i političkih pritisaka što paraju njegovo tek maglovito shvaćeno, u osnovi nerastumačeno i neshvaćeno tkivo. I svako ko poseduje makar nejasnu svest o ovoj celini, uznemiren je pred činjenicom da neumoljivo sebični, uski interesi – poput patriotizma, šovinizma, etničke, verske i rasne mržnje – mogu zaista dovesti do masovnog uništenja. Svet naprosto ne može dozvoliti da mu se to nekoliko puta dogodi.“
Said je ovde nedvosmisleno na strani globalnih interesa (dakle interesa multinacionalnih kompanija) a protiv bilo kakvog nacionalnog identiteta, pa zato ne pravi nikakvu razliku između patriotizma i šovinizma. Drugim rečima, ako smatrate da izvori vode na teritoriji Srbije treba da pripadaju Srbima i građanima Srbije, Said bi vam rekao da ste šovinista; oni po njemu treba da pripadaju celom svetu, a kada se to prevede na jezik ekonomije, to znači multinacionalnoj kompaniji sa Zapada koja će ih kupiti za sitniš i prodavati bilo gde. (Što se u Srbiji, by the way i desilo.)
Identitetska fragmentacija
Jedan od ključnih zadataka postkolonijalne književnosti jeste razgradnja nacionalnog identiteta: kada neka multinacionalna kompanija želi da se domogne resursa iz neke države, posao može da joj oteža zajedništvo stanovnika te države, a oslonac tog zajedništva je bazični nacionalni identitet koji ih spaja. Nasuprot tome, multinacionalnoj kompaniji posao olakšava identitetska fragmentacija stanovništva. U tom slučaju ono je podeljeno na međusobno zaraćene manjine, lišene zajedničkog oslonca. Sve što Megalopolis treba da uradi – a to uporno i čini – jeste da privileguje nekoliko grupa u odnosu na druge grupe. Na taj način Megalopolis utvrđuje hijerarhiju između grupa, a privilegovanu grupu/e privlači sebi, jer je on garancija pripadnicima tih grupa da će zadržati svoje privilegije.
Tako se ponovo stvara društvo staleža, kao u feudalizmu, u kome će pripadništvo staležima biti određeno ne više rodoslovom već spremnošću da se služi Megalopolisu, odnosno multinacionalnim korporacijama. U takvom svetu jedina vrednost biće novac, odnosno „prosperitet”, kako kaže Gurna. Drugim rečima: spremnost da sve uradi za novac i spremnost da se u svemu vidi samo novac – što je, kao što znamo, definicija korumpiranosti.
Zadatak književnosti Megalopolisa jeste da ljude određene nacionalnim identitetom pretvori u korumpirane plaćenike bez identiteta. Naravno, književnost (Megalopolisa) nije jedino oruđe kojim Megalopolis vrši takvo identitetsko obezličavanje. Postoje i druge tehnike i drugi kanali uticaja čije se delovanje ujedinjuje da bi se na kraju dobio neko poput Nikole Jokića, košarkaša koji se raspadao igrajući za Korporaciju, da bi posle toga mirno odbio da igra za reprezentaciju Tanzanije, odnosno Srbije, izvinite.
Abdulrazak Gurna pripada, dakle, književnosti Megalopolisa, koja za razliku od književnosti homo poetikusa, književnosti svetske i nacionalne, nema cilj da bude lepa i stilski upečatljiva i originalna, niti da otkriva nove forme i postupke pripovedanja: njen jedini zadatak je da učvrsti dogmu koju Megalopolis nameće ljudima, a to je da moraju da se odreknu svega onoga što može da ugrozi Megalopolis i vladavinu kapitala: pre svega, nacionalnog identiteta i nacionalne solidarnosti a onda i koncepta života u kome novac nema ključnu ulogu. Zato je kod ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost sve tako dosadno predvidivo i obezličeno: tamo gde očekujemo da čujemo ličnost stvaraoca, čujemo samo još jedan bezlični glas Megalopolisa.
Postoje, dakle, dve književnosti: prva koja pripada Megalopolisu i koja radi za njega, i ona druga koja osvetljava Megalopolis i otkriva njegovu antihumanističku suštinu. Svoju književnost Megalopolis će promovisati, protežirati, nagrađivati i finansirati: onu drugu, koja mu se odupire (jer poznaje i veće vrednosti od novca), Megalopolis će žigosati kao „homofobnu”, „fašističku”, „mizoginu”, „rasističku”, dodajte šta god vam padne na pamet, kako bi je na kraju, ako mu uspe, potpuno izbrisao.
Međutim, upravo će ta prokazana i tajna književnost, lišena međunarodne slave i međunarodnih nagrada, jedina biti u stanju da nam prenese sumornu istinu o svetu u kome živimo. I dok književnosti Megalopolisa navodi ljude da raskinu veze s bližnjima kako bi mogli da bespogovorno služe gospodarima novca, ova druga književnost otkriva im, sasvim suprotno, istinsku prirodu savremenog robovlasništva. Jedan drugi pisac, koji je poput Gurne bio emigrant, ali neuspešan i bez karijere, to je izrazio na ovaj način: „U svom romanu o Londonu nameravam da pokažem grozno robovanje danas novcu. Strašni napor milionskih masa koji svaki dan, svaki dan ponovo, idu na rad, i vraćaju se na rad, da bi mogli da kupe frižidere, radio, aparat za televiziju. Da pokažem kako je užasno da sve ono što je čovek nekada dobijao mladošću, hrabrošću, veselošću, danas može samo kupiti. Za novac.“
Pečat