18. etno festival „Bunjevačka ila“ u Bajmoku, godinama čuva od zaborava tako jednostavna, ali najukusnija paorska jela, koja su vekovima unazad hranila vredne ljude sa ovih prostora. Sa malo namirnica, sa mnogo ljubavi, ovi ukusi vojvođanske ravnice, čuvaju se od zaborava i predstavljaju vrhunsku kulinarsku umetnost, iako se retko služe u eminentnim i skupim restoranima.
Fanki, tarana sa kobasicom, po malo ljuta, krofne koje se tope u ustima, sa džemom od kajsija, pogače sa makom, nasuvo s testom, krompirom, pivčiji paprikaš… bila je to celodnevna bajmočka kulinarska priča na kojoj je svako pronašao nešto što je probao, kupio ili samo uživao u druženju.
Tarana je testenina, žutih grumenova od brašna i jaja i to su jedini sastojci koji se koriste u izradi ovog tipično bunjevačkog jela. Potrebne su jake ruke, strpljenje i vreme, i ne započinje se ako se ne pravi „na veliko“. Mala količina tarane nahrani dosta gladnih usta, a u Bajmoku se skuvalo 40 kilograma.
Gomboce, uvaljane u prezlu sa šećerom, sa šljivama, nestale su brže nego što se upržavao šećer i prezla. Velike, izdašne, nestajale su kao da su besplatno deljene.
Najstarija učesnica ovog specifičnog kulinarskog događaja u Bajmoku, ima 85 godina. Ana je u bunjevačkoj nošnji, sa maramom na glavi, baš onako kako se nekad izlazilo u selo, međ čeljad. Skromno kaže da za kuvanje paprikaša ne treba neko veliko znanje.
Ništa od ovoga ne bi imalo smisla da se najmlađi ne uče tradiciji i čuvanju iste.
