Novi Žednik, malo naselje nadomak Subotice, čuva svoju višedecenijsku tradiciju, organizujući nekoliko sportsko – zabavnih manifestacija. Poslednjom, ulepšao je dan svim ljubiteljima konja, a povod je obeležavanje Dana mesne zajednice.
Fijakerijada koja se zvanično održava 18-ti put je tradicionalna, sportsko – zabavna manifestacija koja je okupila fijakeriste iz Kikinde, Bačkog Dobrog Polja, Sanada, Stapara, Odžaka. Bila je ovo prilika da se na jednom mestu vidi nekoliko različitih, impresivnih rasa konja, ali i porodičnih štala koje drže do duge tradicije brige o ovim plemenitim i plahim životinjama.
Decenijama unazad novožednička Fijakerijada postoji, a broji se samo poslednjih 18 godina, u zvaničnom delu. Nekada su se na terenima FK “Preporod” okupljali meštani ovog bačkog sela i okoline spontano, jer je skoro svako domaćinstvo imalo konje. Da se očuva tradicija, potrebno je poznavati običaje, a mlađe generacije preuzele su na sebe obavezu da nastave organizovanje ovakvih seoskih okupljanja.
Stara narodna pesma “Ja vragolan i moj deda, kud krenemo svet nas gleda” prava je pesma za dedu i unuka, oba Milorada Mijatova. Deda Mijatov je na svog dvogodišnjeg unuka preneo ljubav prema konjima, pa ne postoji bojazan da će ova štala ostati bez naslednika. Milorad Mijatov mlađi, najmlađi je učesnik novožedničke Fijakerijade.
Najstariji učesnik Fijakerijade bio je i najaktivniji. Sa svojim lipicanerom, u fijakeru, provozao je decu koja neće zaboraviti ovaj dan.
Najmanji, ali ne manje atraktivni bili su par ponija, koji su, upregnuti u svoj fijaker, bili zvezdice Fijakerijade. Njihovi vlasnici, porodica Varga, ima četiri mala lepotana, od kojih su dva bila upregnuta. Kao da su izašli iz neke epske bajke, nisu navikli na vez i kajase.
Crni lepotan, pomalo nervozan, bio je ukroćen od ruku jedne petnaestogodišnjakinje, koja ga je samouvereno i čvrsto držala. Hemija između njih dvoje je opipljiva, ali i ljubav i poverenje koje su razvili u zajedničkom druženju.
Zanimljivih ljudskih priča, dešavanja, može da se čuje samo na ovakvim seoskim okupljanjima. Svoj deo priče o bičevima, lukovima i strelama ispričao nam je Peter Biro koji se godinama bavi izradom ovakvih, pomalo zaboravljenih predmeta od kože. Njegovo umeće je vrsta umetnosti a samo mu je mašta granica. Od njega može da se sazna nešto o istoriji, načinu proizvodnje, ali i prošlim vremenima. Lukovi, strele, praćke, torbice, sve je to napravio Peter iz Stare Moravice.