Nalazimo se na izmaku 2021, pa je red da napravimo analizu protekle godine, da vidimo šta nam je ona donela u domaćoj IT industriji, naročito kada je u pitanju tržište zapošljavanja. Jeste da je Nova godina tradicionalno vreme toplih emocija i međusobnog čestitanja, ali ne očekujte to u ovom tekstu!
Ako želimo da uvek budemo bolja verzija sebe danas nego juče, mislim da je puno produktivnije da se fokusiramo na negativne strane i ono što ne valja. Trudim se da to primenjujem u svemu što radim, iako takav pristup životu ima i svoje mane (ljudi znaju često da se uvrede, ali dobro tu smo uvek da se razjasnimo). Tek, mislim da fokus isključivo na pozitivne strane ne donosi ništa novo i korisno u budućnosti, a i brate, dosadno je. 🙂
Zato sam odlučio da u ovom tekstu pomenem sve što mi je ove godine bilo čudno i nelogično, a da onda tražim komentar sagovornika koji neće imati dlaku na jeziku. Da bi se to desilo bio mi je potreban dakle, neko ko je osvedočeni hejter, a da nema zlu nameru i da je sposoban da ponudi analizu zasnovanu na ozbiljnom profesionalnom iskustvu. Kada se sve to sabere, jasno je zašto mi je Ivan Minić bio na vrhu liste i zašto sam veoma srećan što je u svom vazda prezauzetom kalendaru izdvojio vreme za razgovor.
Ivan je jedan od utemeljitelja domaće internet zajednice. Osnivač je brendova koji su menjali njeno lice, kao što su legendarni Burek.com i MojaFirma.rs. U poslednje vreme pokrenuo je i nekoliko zanimljivih malih biznisa, kao što su MojaPijaca, TurnKey, AlfaPrevod, Burgos. Danas se primarno bavi konsaltingom u oblasti razvoja poslovanja i marketinga, a predaje i na Fakultetu za medije i komunikacije. Često piše i priča o preduzetništvu, tehnologiji, marketingu i svemu što ih povezuje, a trenutno najviše putem jednog od najpopularnijih domaćih podcasta – Pojačalo.rs.
Pošto Ivana u IT zajednici znaju manje-više svi, da ne dužim više sa uvodom, nego da pređemo na stvar.
– Naši podaci na uzorku od oko 1.800 oglasa za posao koje trenutno imamo na sajtu kažu da se u 90% oglasa traže seniori i mediori, a tek 10% slučajeva je rezervisano za juniore i praktikante. Osnovna matematička logika kaže da je ovakav sistem vremenski neodrživ. Šta ne valja u sistemu zapošljavanja u domaćoj IT industriji i kako to da promenimo?
Minić: Mislim da pre svega ne valja sistem samoprocene po kome ljudi koji objektivno to nisu, u nedostatku zdrave konkurencije, postaju seniori ili mediori. Mnogi daju oglase za seniore svesni toga da su šanse da zapravo pronađu ono što im treba vrlo male, i prilično spremni da se prilagode i zaposle osobu koja je realno junior.
Problem je rast plata prethodnih godina, koji je posledica prevelike potražnje i nedovoljne ponude, pa realno ljudi veoma lako i brzo napreduju ka veoma visokim platama, a njihovo znanje ovaj napredak ne prati.
To sve funkcioniše dok je „bubble“ u fazi rasta, ali kao i svaki, u nekom trenutku će pući, i šta će onda biti verujem da niko ne zna. Siguran sam da će se oni koji zaista imaju relevantno znanje i iskustvo i dalje zapošljavati bez problema i uz mogućnost izbora. Problem je što, po mom skromnom mišljenju, ovakvih ljudi ima možda oko 20%.
– Posao u IT-ju se u medijima predstavlja kao Eldorado, lova i sreća do kraja života. Evo, i naše nedavno veliko istraživanje IT scene je pokazalo da je prosečna plata u IT-ju 3 do 5 puta veća od opšteg proseka. Zbog toga se sve više mladih ljudi odlučuje za IT zanimanja. Programi prekvalifikacija, IT škole i školice niču na sve strane, često sa nedokazanim, pa i potpuno upitnim kvalitetom. Šta ne valja sa sistemom edukacije za IT zanimanja i kako to da popravimo?
Minić: Velika većina najkvalitetnijih ljudi iz struke koje znam decenijama unazad su samouki. I postali su to u vreme kada je znanje bilo daleko manje dostupno i mnogo teže za osvojiti. Danas je svuda i svakome dostupno, često i besplatno, ali nedovoljan broj ljudi to zapravo koristi.
Zaista smatram da je to najbolji način i da obrazovni sistem, ma koliko bio dobar, ne može da bude jedini kanal za sticanje znanja u ovoj oblasti. Svakako, bilo bi lepo da su programi savremeniji, da je znanje primenjivije, ali na kraju, ipak mislim da je glavna lična inicijativa.
Što se tiče formalnog obrazovanja, tu iskoraci postoje i smatram da je to dobro. Što se tiče neformalnog, ima pozitivnih i negativnih primera, ali svakako ko god vam daje obećanje da će vas od 0 do 1000 EUR plate naučiti na kursu koji košta isto toliko za nekoliko meseci, ne priča istinu.
Kao i u drugim situacijama u životu, ako zvuči previše dobro da bi bilo istinito, ili nije toliko dobro ili nije istinito.
– Povezano sa ovim, vebinari koje organizujemo na teme kako početi sa IT-jem su nam najposećeniji tip događaja, a posle svakog događaja koliko god da smo ušli u detalje sa temom i dalje imamo dosta komentara u smislu da nije bilo dovoljno konkretno. Kao da postoji očekivanje početnika da počnu da zarađuju bogatstvo već samo od toga što su pogledali jedan vebinar. Šta ne valja sa juniorima i kako to da promenimo?
Minić: Verujem da je to problem mentaliteta i očekivanja i da nema baš previše toga što neko pojedinačno od nas može da promeni. Mi smo uvek skloni da ljudima kojima ide dobro govorimo kako je njima lako, da omalovažavamo njihov uspeh, bez ikakve želje da makar na bazičnom nivou razumemo otkud oni tu gde su, i zašto njih neko želi da plati toliko, a nas mnogo manje ili ništa.
Njima je lako, samo zato što se njihovi problemi nalaze u tzv. „polju tuđeg problema“, a svakom je lična muka najveća.
Zaboravite IT – uzmite bilo koju profesiju. Zašto je toliko teško svoj posao raditi dobro? Zašto je toliko teško biti dobar konobar? Kurir / dostavljač? Moler? Stolar? To što postoje incidenti, pa smo u nekim zanimanjima vanserijski uspešni, poput sporta, nekada je slučajnost, a nekada prosto incident koji je posledica nečije lične žrtve i truda. To nije rezultat podneblja, nego nečije misije i ljudi koji su u nju verovali.
Da li mi možemo da imamo takvu misiju za našu industriju? Možemo da probamo, ali teško je gurati zid neko duže vreme. Verujte mi.
– Sa druge strane imamo seniore. Njihova hronična boljka je nedostatak resursa u kompanijama, loša organizacija, nedovoljno zanimljivi projekti, zastarele tehnologije i stalne potreba za uvođenjem novih kolega u posao koja im oduzima vreme za rad. Dosta njih je otvoreno nezadovoljno, pa rekao bih čak i frustrirano. To se lepo vidi i po komentarima na naše tekstove na društvenim mrežama, gde naročito na juniorske teme seniori sve manje imaju spremnost da pomognu i kažu nešto konstruktivno, nego prilično otvoreno sipaju mržnju tamo gde je ona suštinski najštetnija. Šta ne valja sa seniorima i kako njima da pomognemo?
Minić: Znam ih dosta i uglavnom ih dobro razumem. Prilično smo slični i bliski po mnogo čemu, pre svega iskustvu. Recimo to ovako – kada smo pre 10, 15 ili 20 godina krenuli u poduhvat zvani karijera bili smo spremni da radimo gluposti jer je neko to morao da radi. Ipak, svi smo nekako verovali da se nećemo 10 godina kasnije baviti bazičnom higijenom i peglanjem gluposti. Pa ipak, često se bavimo, svako u svom poslu, jer znanje i svest ne postoji.
To je možda i pitanje ličnog vaspitanja. Možda je u naše vreme to bilo drugačije, mada nisam baš toliko mator, ali nekako, meni je bilo prirodno da iza sebe očistim i ostavim stvari urednim. Kući, u kancelariji, na serveru, u kodu. Kao što ne volim da srećem tuđe čarape po kući, i foliju od bombona po policama u kancelariji, tako ne volim ni da se bavim poslom vaspitača i dadilje nekom ko ima platu koja je recimo 5x veća od moje početne pre 20 godina.
Takođe, i mi smo pitali i učili od starijih. I oni su bili nervozni, ali smo od njih naučili mnogo. Prvo što smo naučili je da učimo. Da kopamo i tražimo sami i da od njih tražimo samo stvari koje nikako ne možemo da nađemo. Da nam oni budu neko ko nam skrati put za nekoliko sati, dana, nedelja, a ne neko ko nas vodi za ručicu kao decu ili na uzici kao da smo kućni ljubimci. Često pitanja koja dobijamo su pitanja za koja je potrebno 30 sekundi vremena na Google. Senior nije tu da zameni Google, on je tu da odgovori na ono što ne može da se pronađe. On je tu da prepriča onih 200 knjiga koje niste pročitali. Da vam ulije destilovano znanje i iskustvo. Ali njegovo vreme i pažnja moraju da se zasluže.
– Svim kompanijama su usta puna tzv. employer brandinga, a poslodavci se takmiče ko će IT-jevcima ponuditi više benefita. Teretana, wellness, hrana, piće, Sony i Netflix, raj na zemlji. Sa druge strane opet, po recenzijama koje nam ostavljaju zaposleni u kompanijama vidimo da to nije baš uvek tako i da u stvarnosti od svih stavki u oglasima za posao i dalje previše često pobedi ona „rad u dinamičnom radnom okruženju“ u kojoj se krije prava tamna strana Meseca. Šta ne valja sa domaćim poslodavcima i kako da oni postanu bolji?
Minić: Najviše ne valja biznis model, jer jednostavno outsourcing je sweatshop. Ok, bolje je plaćen, ali je princip isti, i to je upravo ono gde niko ne želi da radi „kada poraste“. Pored toga, takmičimo se cenom i dostigli smo neki nivo da nikako ne možemo da budemo smatrani jeftinom radnom snagom. Ok, ali šta smo onda? Višu cenu mora da opravda kvalitet, a cena rada je toliko porasla da je veoma teško postići nekakvo optimalno rešenje.
Zato se svi nadamo da će product kompanije biti sve zastupljenije, a moj utisak kao posmatrača sa strane je da je takvim kompanijama daleko lakše da pronađu zaposlene. Naročito što seniori često sebe vide kao deo nekih osnivačkih timova, što znači da ukoliko priča uspe, mogu da izađu iz „hrčak“ moda u kome su godinama unazad.
– U komentarima kandidata vidimo da ni proces selekcije nije izuzet iz nekih ozbiljnih problema u dizajnu. Često pitamo kandidate šta im je najveći problem u vezi sa selekcijom. Pre konkurisanja se najviše žale na tekstove oglasa u kojima se u zaduženjima mešaju babe i žabe, u jednom radnom mestu poslodavac zapravo pokušava da se spoji nekoliko vrsta radnih pozicija. Posle konkurisanja na prvom mestu je uvek nedostatak povratne informacije tj. velika većina ne dobije nikakav odgovor. Posle intervjua zamerke uglavnom idu u pravcu HR-a, kako nije bio dovoljno kompetentan da učestvuje u procesu. Šta ne valja sa procesom selekcije i kako da ga popravimo?
Minić: Verujem da se u ovom domenu situacija značajno popravila u poslednjih nekoliko godina, ali i dalje je teško očekivati da standardne HR prakse i metrike funkcionišu u tržištu koje je potpuno drugačije od ostalih. Takođe, samo tehnički aspekt testiranja i znanja nije dovoljno dobar da napravi funkcionalan i kvalitetan tim. Trik je u sinergiji i ljudima koji razumeju obe strane dovoljno da mogu da iskoriste najbolje iz oba sveta. Takvih ljudi nema dovoljno i potrebno je vreme da se naprave.
– HR-ovi se sa druge strane najviše žale da im se kandidati ne pojavljuju na zakazanom intervjuu, sa jedne strane, te da nemaju razumevanje vlasnika kompanija kada žele nešto da menjaju, sa druge. Šta ne valja sa HR-ovima u IT industriji i šta tu može da se promeni?
Minić: Često me ljudi pitaju zašto ne dobijaju priliku da neke svoje ideje sprovedu u delo, a zaista veruju da su dobre. Ponekad i jesu, bar onoliko koliko ja mogu da ih razumem, ali poverenja nema. Zašto? Zato što onaj ko donosi odluke snosi i odgovornost za njih, i samim tim želi da bude kako je zamislio. Ipak, ukoliko pokažete inicijativu, energiju, posvećenost, i pokažete da ste spremni da snosite odgovornost za ideju u koju verujete, mnogo su veće šanse da ćete dobiti prostor da probate. Ako ne uspete, Bože moj, dešava se. Ali ako uspete, sledeći put će proces dolaska do poverenja u ovakvim situacijama biti ili mnogo kraći, ili ćete prosto imati carte blanche.
– Ove godine smo bili svedoci vrlo zanimljivih stvari na domaćoj startap sceni. Na osnovu onoga što su uradili Nordeus, Totient, MVP Workshop, Tenderly, 3lateral, Anari AI i ostali, liči mi na to da ovde postoji izuzetan potencijal, a da su neke stvari koje su dobro rađene prethodnih godina sada došle i na lepu naplatu. Deluje da imamo zašto da budemo optimistični. A onda opet, prilikom svake nove akvizicije ili runde investiranja u zajednici se dosta glasno čuje i hejt u fazonu „nije izdržao“, „prodao se“, „popustio je“, „sad će sve da se promeni“, „propašće“. Šta ne valja sa srpskom stratap zajednicom, da li je to samo neka prolazna ljubomora ili stvarno postoji nešto što je strukturno pogrešno?
Minić: Većina priča koje su vanserijski uspešne zapravo nisu startapi. Nisu to ni po godinama postojanja, ni po načinu na koji funkcionišu u trenutku akvizicije. Jesu tehnološke kompanije, ali uglavnom već u zreloj fazi kada dolazi do tih velikih akvizicija.
Ono što najviše, po mom mišljenju, nedostaje startap zajednici je biznis znanje. Kod nas startape pokreću ljudi koji su iz tehnologije i to ima svoje očigledne prednosti, ali i dosta skrivenih mana. Za početak – biznis se vrlo retko krije u stvarima koje su tehnološki ispred svog vremena i nerazumljive najširim masama. Biznis se takođe retko krije u stvarima koje su, zbog toga što su veoma napredne, preskupe.
Biznis funkcioniše malo drugačije, a tehnologija je sredstvo koje služi da pomogne, ubrza, poveća, ojača, ali sama po sebi, nema dovoljnu vrednost.
Kao što ja nikad nisam imao problem što smo mi izvoznici malina, već što naše maline neko drugi prepakuje i preradi i zaradi na njima 10 puta više nego mi. Tako i ovde, hajde da dodamo vrednost tehnologiji, pa da prodajemo makar poluproizvod a ne samo kvalitetnu sirovinu 🙂
– Uprkos ovome što sam gore pomenuo o idealizovanoj slici rada u IT-ju koja se forsira u medijima, sama činjenica da je na našem blogu, od mnogobrojnih tekstova koje smo objavili ove godine, ubedljivo najčitaniji onaj koji se bavi mentalni zdravljem IT-jevaca, jasno pokazuje da nije sve tako sjajno. Šta ne valja sa mentalnim zdravljem u IT svetu i da li misliš da je vreme da svako od nas dobije svog psihologa?
Minić: Svako od nas treba da se bavi svojim mentalnim zdravljem makar onoliko koliko se bavi redovnim održavanjem svog automobila. Postoji mnogo načina na koje se time možemo baviti, ali svakako je poželjno.
Ipak, najvažnije pitanje koje sebi treba da postavimo je – zašto radimo to što radimo, tako kako radimo? Ako je taj odgovor za nas dovoljno validan i važan, onda je ok da se možda trošimo i više nego što je idealno i da budemo pod stresom. Ako nije, ili ako više nije, nešto treba da promenimo.
Vrlo je prosto – stres je ogroman, jer cela industrija funkcioniše u sistemu gde je svaka greška jako skupa, a prostora da ih pravimo bez većih posledica nema mnogo. Visoke plate povlače i visoke zahteve odnosno potrebu za velikom količinom obavljenog rada. Neko to može da postigne u regularno radno vreme jer je organizovan i efikasan. Ko nije, često radi previše i predugo. Nekad je količina posla prosto tolika da nije realno da je jedna osoba u razumnom roku obavi. Kratkoročno i to može (ali i ne mora) biti prihvatljivo. Dugoročno, svakako je pogubno.
Ali imamo izbor. Pitanje je zašto biramo da radimo ono što za nas nije dobro? Zato što moramo ili zato što imamo kredite za stvari koje nam nisu neophodne? Zato što živimo iznad svojih realnih mogućnosti?
Novac je neophodan preduslov za dobar život, ali nije dovoljan, i nakon neke granice, koju većina nas pređe relativno rano, više ne doprinosi kvalitetu života. Ali potreba za više novca, obično doprinosi količini stresa, a stres je izvor svih problema ako se njime ne pozabavimo na vreme.
– I za kraj, mislim da ne bih mogao da živim sa sobom ako ne bih postavio i ovo pitanje. 🙂 HelloWorld je ove godine imao sjajne rezultate. Od sajta koji je na početku godine imao 150.000 poseta mesečno, došli smo do 650.000 na kraju godine. Oborili smo sve rekorde u broju objavljenih oglasa za posao, registrovanih kandidata, konkurisanja, objavljenih recenzija o poslodavcima, čitanosti tekstova na blogu, održanih događaja za IT kandidate itd. Međutim, svi u timu imamo osećaj da to jednostavno nije dovoljno i da moramo još bolje u narednoj godini. Dakle, šta ne valja sa HelloWorld-om i šta kod nas može bolje?
Minić: Uvek može bolje. Defintivno mislim da je redizajn bio preko potreban i da je korak u pravom smeru 🙂 Osim toga, verujem da je vaša uloga da edukujete i upućujete kompanije i ljude jedne na druge. Da im pružate prostor i priliku da se upoznaju i uvide da mogu da sarađuju. Jer pojedinačno, možda ne mogu da stvore proizvod koji je fantastičan, ali ako se udruže, to je možda moguće.
Da bi tako nešto bilo moguće mora da postoji vezivno tkivo ili nekakav fasilitator. Iz mogu ugla, to je zadatak koji je za vas idealan i smer u kome treba da se razvijate u narednom periodu, pored težnje da osnovni proizvod svakako bude sve bolji i bolji iz iteracije u iteraciju.
Evolucija je divna stvar, ali ponekad je ono što je potrebno revolucija, a IT industrija deluje da je spremna za jednu. Kako kaže jedan od mojih omiljenih citata Henrija Forda – da sam pitao ljude šta žele, rekli bi mi brže konje.
Vi imate poziciju da vidite šta je problem, ali ne možete očekivati da vam tržište kaže rešenje. To je do vas 🙂