BORIS MALAGURSKI GOVORI ZA SUBOTIČKE.RS
Često se zaboravlja da RTS pripada i onima koji ne podržavaju politiku vlasti. Ako je kritika vlasti problem na RTS-u, medijski javni servis ne ispunjava svoju funkciju. Spreman sam da se uključim u borbu za grad!
Branko M. Žujović
Pojava novog koronavirusa krajem februara, odnosno početkom marta, bacila je u zasenak događaje oko subotičke projekcije filma “Težina lanaca 3” Borisa Malagurskog, upriličene neposredno pre izbijanja epidemije. Subotičani, ipak, pamte da je, na jedvite jade i uz puno peripetija, amfiteatar Otvorenog univerziteta, danas poznat kao bioskop “Eurosinema”, otvoren za sugrađane koji su želeli da odgledaju ovaj film. Rasprodate su dve, ali do treće projekcije nije došlo.
Zašto je to bilo tako i zašto Filmski centar Srbije (FCS), u paketu sa RTS-om, ignoriše njegove najnovije projekte, kao i da li je spreman da se, kako je najavljivao, uključi u politiku, odnosno u “borbu za Suboticu”, za Subotičke.rs, kao prvi sagovornik našeg novog portala, govori režiser i Subotičanin Boris Malagurski.
“Koji će film dobiti podršku zna se pre nego što se konkurs uopšte raspiše”
Vaš najnoviji projekat, film “Crna Gora: Podeljena zemlja”, kao ni prethodna Vaša ostvarenja, nije naišao na finansijsku podršku Filmskog centra Srbije. Slično su prošli još neki zapaženi projekti čiji autori zauzimaju, recimo to tako, nešto benevolentniji stav spram našeg nacionalnog interesa. Zašto je to tako?
Malagurski: Filmski centar Srbije (FCS) nema veze sa nacionalnim interesom. Ako se slučajno i desi da podrže neki film koji se pozitivno odražava na naš nacionalni interes, ta podrška je isključivo odraz političke odluke vrha vlasti. Naravno, vlast se ne meša u izbor svakog filma, već samo onog koji njeni protagonisti mogu da eksploatišu za samopromociju. Za podršku ostalim filmovima ekipa okupljena oko FCS dogovara se po sistemu „ja tebi, ti meni“. Koji će film dobiti podršku zna se pre nego što se konkurs uopšte raspiše. Tako, inače, funkcioniše ogromna većina konkursa koji se raspisuju u Srbiji. Onda FCS-u samo ostaje da izmisli zašto ostale projekte odbijaju, a neretko se ni ne trude da argumenti budu uverljivi.
Zašto su odbili “Težinu lanaca 3”?
Malagurski: „Težinu lanaca 3“ odbili su jer je „previše naučno-istraživački“ i „isuviše društveno angažovan“. Ako im smeta što je dokumentarni film zasnovan na činjenicama, i što želi da unapredi društvo, jasno je koja je misija FCS-a.
“Bujošević je bio protiv emitovanja”
Osim Filmskog centra Srbije, sluha za vaše projekte nema ni državna televizija. Zašto “Težine lanaca 3” nije bilo na RTS-u? Kome je zasmetao taj film i zašto?
Malagurski: Sudeći prema informacijama do kojih sam došao, Dragan Bujošević je bio protiv emitovanja filma “Težina lanaca 3” na RTS-u. Mene je to razočaralo, jer sam u jednom trenutku bio pomislio da je doba Tijanićevih zabrana mojih filmova na medijskom javnom servisu prošlo. Bujošević je odobrio emitovanje filmova „Beograd“, „Težina lanaca 2“ i „Kosovo: Momenat u civilizaciji“ na drugom programu RTS-a, pa mi je bilo logično da se emituje i treći, najgledaniji deo trilogije „Težina lanaca“. Zašto se to nije desilo, možemo samo da spekulišemo. Razlog, možda, leži u tome što je u „Težini lanaca 3“, pored bivših vlasti, na udaru bio i aktuelni predsednik Srbije. Često se zaboravlja da RTS pripada i onima koji ne podržavaju politiku vlasti. Ako je kritika vlasti problem na RTS-u, medijski javni servis ne ispunjava svoju funkciju.
“Ljudi osećaju kada su namere iskrene”
Sudeći prema Vašim objavama, novac za pomenjti film, uprkos odbijanju države da ga porži, prikupili ste relativno brzo. Zašto su ljudi širom sveta uzdvajali novac za vaš film?
Malagurski: Mislim da su ljudi osetili iskrene namere. Procenili su da će film biti uspešan. Svi filmovi koje smo snimili do sada predstavljali su nefiltriranu istinu. Uspeli su da se probiju u svetskoj areni. Mnogi naši filmovi prikazani su na svetskim festivalima, poput “Rejndensa” (Raindance) u Londonu i “Montekasina” (Montecasino) u Johanezburgu, pa i regionalnim festivalima, kao što su “Belsoks” u Beogradu i festival “Subverziv” (Subversive) u Zagrebu. Predstavljeni su u značajnim institucijama kulture, kao što je Švedski filmski institut u Stokholmu i Nacionalni muzeja kulture u Meksiko sitiju. Emitovani su na svetskim televizijama, poput RT, “Evročenela” (Eurochannel) i Press TV.
Punili su bioskopske sale širom Evrope, Severne Amerike i Australije. Ne postoje gledaniji dokumentarni filmovi iz Srbije od naših. Ljudi prepoznaju njihovu univerzalnost, odnosno značaj koji imaju, ne samo za našu publiku, već i za svetsku javnost.
Pošto državno rukovodstvo ne ulaže sredstva u borbu za naše interese u sferi kulture, umetnosti i medija, narod preuzima tu funkciju. Tako su naši filmovi, zapravo, narodni filmovi – narod stoji iza njih, narod ima korist od njih.
“Mislim da su litije bile apsolutni fenomen, Crnogorci su nam očitali lekciju demokratije”
U Crnoj Gori se ponovo “dešava narod”. Tri decenije kasnije, reprizno smo gledali suzavce i akciju policije protiv demonstranata. Za razliku od incidenta kod “Žute grede” od pre tridesetak godina, reakcija policije je znatno žustrija. Neko bi rekao da je bila čak – brutalna. Kažem to imajući u vidu snimljene scene bacanja suzavca na decu, hapšenja sveštenika i zaista surovo prebijanje demonstranata. Koje poruke nosi film “Crna Gora: Podeljena zemlja”, šta mislite o protestnim litijama i svemu što se proteklih meseci dogodilo u Crnoj Gori?
Malagurski: Mislim da su litije bile apsolutni fenomen, ne samo u balkanskim ili evropskim, već i u svetskim okvirima. Nisam verovao da će toliko velika energija da se oslobodi u Crnoj Gori, da će narod toliko posvećeno, mirno i dostojanstveno da korača, iz nedelje u nedelju, u borbi za svoja prava, za svoju veru i za slobodu. Iako sam nepopravljivi optimista, delovalo mi je da je duh bunta potpuno ugašen u Crnoj Gori. Dogodilo se, međutim, da su nam građani Crne Gore, zapravo, očitali lekciju iz demokratije. U Crnoj Gori demokratije nikada nije ni bilo – u poslednjih sto godina tom zemljom vladali su kralj, Tito i Milo. Film „Crna Gora: Podeljena zemlja“ osvrnuće se na istoriju te prelepe zemlje i pokušati strancu da objasni fenomen gušenja nacionalnog i verskog duha radi fabrikovanja novog naroda, novog jezika i nove crkve. Poruka će biti da je nacionalno jedinstvo jedino rešenje.
Zakonom o slobodi veroispovesti, režim u Crnoj Gori želeo je da podržavi pravoslavne hramove sagrađene pre prvog decembra 1918. godine, odnosno osnivanja zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca, ukoliko sadašnji titular pomenute imovine ne može da dokaže pravo svojine. Da li se ovim zakonom istorijski identitet Crne Gore, odnosno njena duhovna vertikala, našla između geopolitičkog čekića i nakovnja? Da li proces, koji se dogodio u jednom periodu u Crnoj Gori, možemo da dovedemo u vezu sa verskim procesima u Ukrajini?
Malagurski: Mislim da se Milo Đukanović preigrao u vezi sa tim zakonom orvelovskog naziva. Ne verujem da je Milo bio preterano zainteresovan za crkvu, koliko za njenu imovinu. Zakon je trebalo da isprovocira tamošnje Srbe, kako bi oni agresivno reagovali. Milo bi onda plašio svoje pristalice i manjine „velikosrpskom agresijom“. On bi tako podeljenom zemljom vladao još trideset godina. Ali, desilo se nešto drugo. Srbi su odreagovali smireno i odlučno, a vlast je panično posegla za agresijom i represijom. Svakako se može napraviti paralela sa procesima u Ukrajini. Mislim da je afirmisanje takozvane Crnogorske pravoslavne crkve Milo planirao da ostavi, kao temu, za sledeće izbore, da je ove dobio.
“EU je bila neiskrena”
Šta mislite o kritikama koje Evropska unija (EU) upućuje Aleksandru Lukašenku i podršci koju je EU sve vreme kritike Lukašenka pružala Milu Đukanoviću?
Malagurski: Mislim da su i kritika i podrška EU u oba slučaja neiskrene. Evropska unija decenijama sarađuje sa Lukašenkom, zbog njegove velike otvorenosti prema Zapadu. On je Belorusiju zadužio za milijarde i milijarde dolara kod Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Da bi se dodvorio Evropskoj uniji, čak je Rusiju optuživao za pokušaj destabilizacije Belorusije pred poslednje izbore. Uhapsio je 33 ruska državljanina, zbog navodne sabotaže i još četiri novinara ruskih državnih medija na sam dan izbora. Međutim, Lukašenko ovoga puta nije baš najspretnije prikrio izbornu krađu. Pritom je i nezadovoljstvo građana veće nego ikada. Stoga je EU odlučila da opere ruke od njega. Odjednom se setila da je on, ipak, autokrata.
U isto vreme, EU je odustala od euforične podrške Đukanoviću. On je već završio najprljavije poslove koji su od njega traženi: priznao je “Kosovo” i uveo je Crnu Goru u Nato. Zato je podrška EU Đukanoviću više deklarativna. Oni nisu imali naročit interes da njegova partija ostane na vlasti.
“Politikom ne može da se bavi neko kome je lični interes iznad javnog”
Niste prestali da se interesujete za Suboticu. Poslednjih godina ste ozbiljan kritičar bivšeg gradonačelnika Bogdana Labana. Kako ste doživeli smenu na kormilu Subotice? Da li je smena kozmetička ili suštinska?
Malagurski: Apsolutno kozmetička. Kum neće promeniti Labanovu politiku koja i nije, zapravo, politika. Čitava ta ekipa obavljanje javne funkcije doživljava kao gangstersku operaciju i shodno tome se ponaša. Setimo se samo monstruoznih pretnji čupanjem grkljana i stavljanjem betonskih cipela. Takve stvari sam, do tada, čuo samo u filmovima o mafiji. Da se tako nešto desilo u bilo kojoj normalnoj državi, neko poput Labana bi istog sekunda prestao da bude gradonačelnik, a potom bi mu bilo zabranjeno i da obavlja bilo kakvu javnu funkciju. Takav čovek sebi je davao legitimitet da se tokom pandemije ponaša kao lokalni šerif koji naređuje svima šta da rade.
Zbog čega je došlo do neslaganja između vas i bivšeg gradonačelnika?
Malagurski: Kada strah postane modus operandi nečije vladavine, moralna je odgovornost svih nas da se protiv te vladavine pobunimo. Nije to neslaganje između mene i Labana, već između dva načina shvatanja javne funkcije. Politikom ne može da se bavi neko kome je lični interes iznad javnog. Kada neko zaposli polovinu familije u gradskoj upravi i sa skromnom platom gradi mega-vile za sebe na crnogorskom primorju, jasno je da se takav čovek politikom bavi isključivo iz lične koristi.
Znam da smo nekako navikli da se političari tako ponašaju u Srbiji, ali vreme je da se odviknemo i da zahtevamo da se stvari menjaju. Ova konkretna nepravda me posebno boli, jer se radi o mom rodnom gradu koji neizmerno volim. Trudim se da u gotovo svakom svom filmu pomenem Suboticu i sa ponosom kažem da iz nje potičem.
“Na pijedestal ponovo treba da se stavi interes građana”
Kakve promene treba sprovesti u gradu, kako bi grad ponovo bio konkurentan u širem državnom i regionalnom okruženju i na kraju krajeva napredan u konvencionalnom smislu tog prideva?
Malagurski: Subotica mora da se oslobodi aktuelne vladajuće elite koja opterećuje budžet i preduzetničke potencijale kreativnog stanovništva Subotice, iscrpljujući gradske resurse u korist sopstvenog džepa. Na pijedestal ponovo treba da se stavi interes građana. Infrastruktura grada treba da se razvija bez danka vladajućim partijama i funkcionerima. Misleći građani treba slobodno da se povezuju i izražavaju u kulturnoj i prosvetnoj sferi, a da ih pritom ne sapliću i ograničavaju intelektualno i obrazovno inferiorni feudalni vazali.
Potrebno je da se u privrednom životu podstakne razvoj lokalnih malih i srednjih preduzetnika, kako bi oživeli proizvodnju zasnovanu na resursima kojima grad raspolaže. Mislim na bogato poljoprivredno zemljište, razvijenu industrijsku infrastrukturu, obrazovano stanovništvo i vrednu radnu snagu raznovrsnog obrazovnog profila. Konačno, da se težište stavi i na razvoj lokalnih obrazovnih ustanova, uključujući i visokoškolske. Zatim, na poštovanje etičkih principa u sferi javnog života i u komunikaciji među ljudima uopšte, kao i na to da se obezbedi da vredno stanovništvo ovog grada može pristojno da živi od svog rada i sposobnosti poslovanja.
Kako u vašoj vizuri izgleda Subotica za dvadeset godina?
Malagurski: Subotica bi trebalo da bude grad u kojem stanovnici žive jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih. Grad u kojem nema ni ekstremno siromašnih, ni ekstremno bogatih. Grad sa razvijenom srednjom klasom. Grad u kojem cveta domaće preduzetništvo, u kojem se neguje kultura i umetnost na način kako se u ovom gradu negovala u prethodnim vekovima. Čist i uredan grad, u kojem je zaštita životne sredine aksiom, a bahatost političara i grafiti po zgradama u njenom centru istorijska prošlost. Grad u kojem su iskorenjeni korupcija i nepotizam. Grad u kojem se podstiču sposobni građani koji znaju kako da stvaraju dodatnu vrednost, a ne oni koji ga iscrpljuju tako što eksploatišu i zloupotrebljavaju javni budžet. Grad u kojem ne cvetaju primitivizam i mafija, već kreativna i vredna omladina, koja stvara uslove za svoju dugoročnu i održivu budućnost na ovim prostorima, umesto što razmišlja kako da pobegne iz Subotice.
Osećate li obavezu prema svom gradu, budući da su Malagurski značajnim delom učestvovali u njegovoj istoriji? Ukoliko osećate takvu obavezu, šta nameravate da učinite kako bi ta obaveza bila ispunjena?
Malagurski: To što su aktuelni političari i njihovi satrapi, kroz procvat korupcije i zloupotrebe funkcija radi ličnog bogaćenja, ovaj grad doveli na rub propasti, ne znači da u njemu još nema ljudi i snage koja je u stanju da okrene taj proces u pozitivnom smeru. U tom smislu, potrebno je povezati one kojima moral i znanje ne dopuštaju da se upletu u vrzino kolo nazadnih političara na vlasti i njihovih poltrona, a potom ih organizovati. Moramo da zaustavimo ovu višedecenijsku stagnaciju i tavorenje na dnu, kakvo ovaj grad nije zabeležio od vremena nakon oslobođenja od Turaka u XVII veku, i da usmerimo grad ka normalnijoj budućnosti. U tu borbu sam spreman lično da se uključim.
Boris Malagurski, Subotica, Filmski centar Srbije, Crna Gora, Bogdan Laban