Iako to zvanična statistika ne beleži, svako ko se u ove dane praznika šetao gradovima širom Srbije mogao je da uoči da je većina trgovina, malih ili velikih, otvorena već drugog januarskog dana, mada je on službeno neradni dan. Isto se dešavalo i 2. maja, kao i 11. novembra, kada Srbija proslavlja Dan primirja ili 15. februara na Dan državnosti, zbog čega se među radnicima odomaćilo uverenje da ovaj zakon važi samo za administraciju i one zaposlene kod države.
Osim ovoga, srpski sindikati nisu uspeli poslednjih godina ni u ostvarenju inicijative da se za najveći broj zaposlenih nedelja bude neradna, kakva je inače praksa u najvećem broju članica EU, ali i pojedinim susednim državama, poput Crne Gore ili Mađarske. Najnovija na tom spisku je Severna Makedonija u kojoj ovo pravilo važi od Nove godine, jer „radnici su za njih najveći kapital“, kako je to objasnila tamošnja ministarka za rad i socijalnu politiku Jagoda Šahpaska. Zašto je u Srbiji drugačije?
Prostor za široko tumačenje
Pravo na odsustvo u vreme praznika definiše se u Srbiji Zakonom o praznicima i on propisuje da u „dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga“, s tim što postoje izuzeci, odnosno određene delatnosti koje po prirodi posla, jednostavno, moraju da rade neprekidno, objašnjava Milan Predojević, advokat i stručnjak za radno pravo.
– Zakon određuje da su državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti dužni da obezbede neprekidno obavljanje delatnosti, odnosno usluga i u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Srbiji ako bi zbog prekida obavljanja delatnosti, odnosno usluga nastale štetne posledice za građane i državu. Takođe je propisano da privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga čija priroda delatnosti, odnosno tehnologija procesa rada zahteva neprekidan rad, mogu da rade i u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Srbiji – kaže on dodajući da su ove zakonske odredbe neprecizne i ostavljaju prostor za široko tumačenje.
On navodi da ovim propisom nije jasno definisano koje su to usluge kod kojih bi zbog prekida obavljanja delatnosti, odnosno usluga nastale štetne posledice za građane i državu, a još je manje jasno šta se podrazumeva pod procesima rada koji zahtevaju neprekidan rad.
– Poslodavci uglavnom koriste ovu zakonsku mogućnost i organizuje rad i za vreme državnih praznika, zato smatram da bi ovu materiju trebalo preciznije definisati, jer zaista nema potrebe da određeni poslodavci organizuju rad i tokom praznika, a oni to ipak čine – kaže Predojević.
Ako policija, zdravstveni radnici, pojedini zaposleni u toplanama, EPS-u, železarama, pa i novinari, moraju da rade u dane praznika ili nedeljom, prodavci i trgovci ne moraju.
Koliko je prodaja garderobe proces rada ili tehnologija koja ne dozvoljava prekid, a opet svedoci smo da takvi privredni subjekti rade punim kapacitetom i tokom praznika, odgovara potvrdno Predojević na pitanje da li se tako neprecizne odredbe zakona zapravo zloupotrebljavaju.
– Nismo do sada uspeli da se izborimo za neradnu nedelju, iako smo pisali svim relevantnim državnim institucijama. Trgovina je zapravo najbolji pokazatelj kako funkcioniše to pravo kod nas, jer zaposleni u njoj obično rade i nedeljom i neradnim danima, iako ona nije nikakav prioritet, niti delatnost od opšteg interesa. Jednostavno, Zakon o radu i Zakon o trgovini poslodavcima ostavljaju mogućnost da postupaju po sopstvenoj volji i ako oni istaknu da rade nedeljom, tako će i biti. Radnik po zakonu ima pravo na uvećanu zaradu ukoliko radi danima koji su neradni, odnosno državni ili verski praznici, ali pitanje i koliko se to poštuje, pogotovo u manjim objektima – kaže Radoslav Topalović, predsednik Samostalnog sindikata trgovaca Srbije.
Radnik plaća cenu – ostaje bez posla
Zakon o radu definiše da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, najmanje 110 odsto od osnovice, ukoliko radi u dane praznika, odnosno neradnim danom, ali osim što je pitanje koliko poslodavaca postupa po ovoj odredbi, još nezvesnije je šta bi se desilo ukoliko radnik koji ne bavlja neku delatnost od opšteg interesa, odbije da radi, primera radi, 2. januara, iako je poslodavac utvrdio da je taj dan radni.
– Ako čitamo zakon mišljenja sam da ne mora da radi neradnim danom, ali u praksi često radi. Pretpostavka je da, ako poslodavac odredi da, na primer, butik radi neradnim danom i zaposlena odbije da radi, da je vrlo moguće da će disciplinski odgovarati, možda i dobiti otkaz. Zaposleni bi vrlo moguće kasnije dobio radni spor na sudu ako bi podneo tužbu, ali taj proces ipak traje neko vreme. Drugim rečima, poslodavac donosi odluku o rasporedu radnog vremena i to jeste njegovo ovlašćenje iz zakona. Ako zaposleni ne poštuje njegovu odluku i odbije da radi može ostati bez posla. Ukoliko je poslodavac svojom odlukom o rasporedu radnog vremena izašao iz zakonskih okvira, odnosno pogrešno primeni odredbu „obavljanje delatnosti ili usluga čija priroda delatnosti, odnosno tehnologija procesa rada zahteva neprekidan rad“, u eventualnom sudskom postupku sud bi mogao takvu odluku poslodavca oceniti nezakonitom i on će taj spor izgubiti na sudu, ali ponavljam-proći će dosta vremena – zaključuje Predojević.
Drugim rečima, radnike bi ta vrsta igranja sa zakonom i poslodavcima mogla da košta radnog mesta. I tako će biti sve dok se zakoni kojima se definiše rad neradnim danima ne promene i preciznije definišu.
Poslovi.infostud