Strah, zabrinutost koja nam veže stomak u čvor i ne dopušta da mislimo o bilo čemu drugom, osećanje je poznato svima, a naučnici tvrde da sve to sada mogu i da izmere.
Nedavno je objavljeno da su istraživači razvili test krvi kako bi odredili rizik od razvoja anksioznosti i istovremeno dobili uvid u trenutnu težinu poremećaja, ako je prisutan i tako pružili bolji izbor načina lečenja.
Psihijatar prof. dr Igor Pantić, navodi da je u pitanju naučna studija publikovana u renomiranom svetskom naučnom časopisu. Naučnici su imali grupu od desetinu ispitanika koje su pratili tokom određenog vremenskog perioda, a iz uzoraka krvi su im merili infomacionu RNK, odnosno nivo genske ekspresije za pojedine gene koji su važni za stvaranje enzima koji proizvode neurotransmitere u mozgu.
„Kompleksnim statističkim metodama su analizirali koji od tih potencijalnih markera ima neku vrednost u smislu predikcije anksioznih simptoma u smislu odrđivanja koji lek bi eventualno bio dobar za lečenje anksioznog poremećaja i predikcije da li će se uopšte javiti anksiozni poremećaj i u kojoj meri“, objašnjava profesor Pantić.
Istaživači tvrde da njihov test ima potencijal da otkrije i da li smo pod rizikom od razvijanja anksioznog poremećaja, ali profesor dodaje da danas ne postoji rutinski biohemijski test koji bi mogao da nam pomogne i da nas uputi ili pomogne da se donese dijagnostički zaključak.
„Teorijski, ovaj novi test koji su naučnici otkrili mogao bi u budućnosti da bude dragocen, ali je neophodno da prođe kroz brojne detaljne validacije kako bi se utvrdila senzitivnost i specifičnost i u drugim populacionim grupama. U principu, medicina se drži tog pravila da je bolje da nema bilo kakvog testa, nego da imamo loš test koji bi na primer zdrave ljude proglasio da imaju neki poremećaj“, naglašava profesor.
Glavna mana ovih testova što merenje genske ekspresije nije rutinska stvar koja može da se radi u laboratoriji kao obična krvna slika. Zahteva dosta finansijskih i tehničkih resursa napominje sagovornik Ivane Božović.
„Međutim, sasvim je moguće da bismo za desetak godina dobili jedan senzitivan i specifičan test koji će pomoći psihijatrima da donesemo odgovarajući dijagnostički zaključak“, dodaje dr Pantić.
Mnogi psihijatri smatraju da je sama anksioznost fiziološki poremećaj. Kada je anksioznost manjeg intenziteta i kada kraće traje nije nužno znak mentalnog poremećaja.
Međutim, ukoliko je dugotrajna i velikog intenziteta i ukoliko smanjuje funkcionalnost, onda može da bude u sklopu ili anksioznog poremećaja ili nekog drugog, na primer depresije, psihoze ili nečeg sličnog, objašnjava psihijatar.
„Za generalizovani anksiozni poremećaj po nekim kriterijumima potrebno je šest meseci da traje ta konstantna zabrinutost, osećaj napetosti, nelagode i neprijatnog iščekivanja ili straha, pa tek onda može da se napravi dijagnoza generalizovanog anksioznog poremećaja“, dodaje profesor.
Danas postoje dosta efikasne metode za tretman generalizovanog anksioznog poremećaja. Pre svega psihoterapijske metode, a postoji i farmako terapija, a najčešće se antidepresivi daju i za anksiozne poremećaje i pokazali su se kao dosta efikasni.
„Zabrinutost i uznemirenost je nešto što svi povremeno osećamo, ali takva uznemirenost koja bitno kompromituje našu sposobnost da obavljamo poslovne i porodične obaveze je nešto za šta svakako treba potražiti pomoć stručnog lica, ali najvažnije je da usvojimo zdrav životni stil“, ističe prof. dr Igor Pantić.
Izvor: RTS