Predstava “Mesec iznad Bafala” je pozorište u pozorištu i o teatru govori na jedan divan, zaljubljenički način
Branislava Žujović
Čekajući drugu premijeru u Narodnom pozorištu ove sezone – „Mesec iznad Bafala“ po tekstu Kena Ludviga, zakazanu za 20. oktobar, razgovarali smo sa rediteljem Darijanom Mihajlovićem o putu koji ga je doveo u Suboticu, vodvilju, režiranju bajki za odrasle, Šekspiru i sličnostima Subotice i Berlina.
Darijan Mihajlović rođen je 1972. godine u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti završio studije pozorišne i radio režije. Danas je vanredni profesor na predmetu pozorišna režija na ovom fakultetu.
Režirao je brojne predstave u Srbiji i Nemačkoj. Njegovu predstavu „Tartif“ videlo je oko 90.000 gledalaca u najvećem privatnom pozorištu „Monbiž“ u Berlinu, gde je stalni reditelj.
Darijane, koji putevi režije su Vas doveli u Suboticu ove sezone?
MIHAJLOVIĆ: Pretprošle godine bio sam na „Danima komedije“ u Jagodini. Tamo smo nastupili sa ogromnom predstavom „Florentinski šešir“, po tekstu Ežena Labiša, koju sam režirao u pozorištu „Boško Buha“ u Beogradu. Sa tom predstavom požnjeli smo sve nagrade jagoinskog festivala. Olja Đorđević, umetnički direktor subotičkog ansambla, koja je inače jedan od najboljih reditelja komedije kod nas, zna da volim i imam potrebu da često režiram komediju. Pozvala me je verovatno zbog toga što je mislila da ću biti pogodan reditelj za jednu rasnu komediju u Subotici. Mogu da kažem da me je dovela preporuka – predstavama koje sam režirao osvojio sam, čini mi se, sedamnaest “ćurana”.
Da li Vam je ovo prva saradnja sa ovdašnjim ansamblom drame na srpskom jeziku? Jeste li imali prilike da sa nekim od subotičkih glumaca sarađujete ranije?
MIHAJLOVIĆ: Režirao sam u Subotici davno, bio sam još student i 1999. godine, kada sam tek bio završio fakultet. To mi je bila jedna od prvih režija u karijeri, predstava „Noć ludaka u Gospodskoj ulici“ Miloša Krečkovića. Ta predstava se, koliko se sećam, igrala sedam ili osam godina, do 2007. ili 2008. godine. Igrali su Vesna Kljajić Ristović i Ljubiša Ristović. Njih dvoje su tek bili došli u subotičko pozorište kada sam prvi put režirao ovde. Sa njima sam tada radio, sa ostalima ne, ali se nadam da hoću u budoćnosti, jer su divni glumci.
Subotičko pozorište već 13 godina koristi zgradu fabrike „Mladost“. Kakav utisak je na Vas ostavio rad u fabričkoj zgradi ili čak fabrici?
MIHAJLOVIĆ: Kao nekome ko je dosta radio u postindustrijskim kompleksima, meni je to čak bilo zanimljivo, moram da priznam. Lepo smo radili tokom proba u „Mladosti“. Rad u takvom okruženju ima neku svoju specifičnu atmosferu, pošto je to fabrika. Osećaš se kao da si deo proizvodnog lanca i moraš da radiš na normu. Kada te neko ujutro pita gde ćeš, ti kažeš: „Idem u fabriku da radim“, što nije loše – duhovito je bilo. Sva sreća, na kraju, ni ja ni glumci ne moramo da radimo baš svaki dan kao u fabrici. Nije bilo “raditi kao u fabrici”, nego sam stvarno radio u fabrici.
Režirate li prvi put predstavu „Mesec iznad Bafala“?
MIHAJLOVIĆ: Prvi put režiram ovu predstavu. Inače, volim da radim vodvilje, a ovo je rasni vodvilj koji je brodvejski hit iz 1995. godine, kada se pojavio. Zahvalan sam Olji koja je izabrala ovaj tekst. Ona odlično poznaje američku komediografiju i prevela je ovaj komad. On je, naravno, pod velikim utičajem Fejdoa, Labiša i svih tih velikih francuskih pisaca vodvilja. Vidi se da je pisac sve to pročitao, jer je ovo veoma dobro napisan komad.
Kada mi je Olja poslala tekst, video sam šansu da napravimo jednu odličnu komediju, što nije lako. Mi se ponesemo, lak je vodvilj, a u stvari on traži jednu ogromnu veštinu od glumaca koju glumci subotičkog ansambla na sreću poseduju, pa nije teško napraviti ovakav komad i predstavu.
Potrebno je svašta. Od pokreta, preko pevanja, do igranja. To je tehnički zahtevan komad. Potrebna je velika koncentracija, jer stalno moraš da menjaš, menjaš, menjaš tempo. Kao što mi je Saša Torlaković jednom rekao, nas dvoje sada razgovaramo brzinom 10, a vodvilj je 20. Sve što mi mislimo, moramo da mislimo dvostruko brže. Zato glumcima nije lako da igraju vodvilj. Neki od najvećih svetskih glumaca su počinjali u vodvilju. Orson Vels je igrao vodvilje i bio je majstor za njih. Mislim da je vodvilj za glumca veliki izazov.
Kako biste publici predstavili ovaj komad?
MIHAJLOVIĆ: Ovo je pozorište u pozorištu, čuvena situacija kada imate teatar u teatru. Govori o pozorištu na jedan divan, zaljubljenički način. imate jedan ostareli glumački par. Oni su bivše zvezde koje traže svoju novu šansu u provinciji, igrajući Rostanovog „Sirana de Beržeraka“ i „Privatne živote“ Noela Kauarda. Na kraju uspeju da se vrate u posao i da se vrate na veliku holivudsku scenu.
Ovo je priča o velikoj glumačkoj muci, o patnji koji svi koji radimo ovaj posao nosimo sve vreme. Kao što kaže jedna američka poslovica, kad radiš kao fri-lenser ili slobodni umetnik, kako većina glumaca radi, stalno si u periodu gozbe ili gladovanja. Nema između. To se i njima dešava. Predstava je, kao što sam rekao, vešto napisana i duhovito govori o tome.
Imate na “Jutjubu” dokumentarac iz 1995. godine o prvoj izvedbi u Njujorku. Vidi se dramatična atmosfera koja postoji dok se pravi jedna takva predstava. Zanimljivo je pogledati kako je njima bilo na početku kad su to pravili.
Radnja se dešava 1953. godine u Njujorku (državi). Donosi li Vaša režija neko izmeštanje?
MIHAJLOVIĆ: Da, u državi Njujork, ali u Bafalu. Namerno je stavljen Bafalo, jer je u državi Njujork, a nije na Brodveju. Tako da su junaci predstave tako blizu, a tako daleko. Oni su 150 ili 200 kilometara od Brodveja, na kome su ranije igrali i teže tome, a ne mogu da stignu opet do njega. To je ono što je tako duhovito napisano i zato se predstava zove „Mesec iznad Bafala“ i u njemu je postavljena radnja – veoma blizu Brodveja, a tako daleko.
Nisam promenio godinu u kojoj se radnja dešava. Kostimi su izuzetno inspirativni. Bilo mi je zanimljivo da kostimograf Marko Marosiuk i ja osmislimo kostime iz tog perioda, da napravimo jednu arheologiju epohe. Telefon na sceni ima kabl. Ko još danas koristi takav telefon sa brojčanikom? Ali, bilo nam je veoma zanimljivo da odvedemo publiku sat i po vremena na putovanje tokom kojeg će zaboraviti da je sada i ovde, pa da je potom posle vratimo bezbedno kući.
Postoji li pisac koji Vam je najdraži i da li volite da režirate još neki žanr osim komedije?
MIHAJLOVIĆ: Volim Molijera. Režirao sam svašta, u Nemačkoj sam radio „Tartifa“, zatim Šekspirove „Vesele žene Vindzorske“. Dugo nisam radio Šekspira, mislio sam da je on moja šolja čaja ili da još uvek nisam dovoljno zreo za to, a onda, kada sam ga otkrio, shvatio sam da veoma volim Šekspira, njegove komedije i drame i da je on najveći majstor od svih. Kao što Gete kaže, za njega ne postoji veći pozorišni majstor.
U ovoj predstavi spominje se Šekspir. Mislim da postoje stvari koje nisam istražio i kojima ću jednog dana da se vratim. Za sada se bavim nečim što se zove uzbudljivo pozorište. Jednom, kada budem odlučio da pravim neku vrstu retrospekcije, da preispitam sam sebe, vratiću se piscima kojima smatram da sam dužan da ih postavim na scenu. Ne mislim direkto njima, sebi sam dužan da ih režiram. Tu mislim na Ibzena, „Neprijatelj naroda“ i nekoliko naslova za koje mislim da imam šta da kažem.
Kakvo je Vaše berlinsko iskustvo?
MIHAJLOVIĆ: U pozorištu „Monbiž“ u Berlinu, još 2010. godine, režirao sam „Tartifa“. To je bila jedna od deset najgledanijih predstava u Berlinu i jedan od deset najvećih kulturnih događaja u tom gradu tog leta. Radi se o najvećem privatnom pozorištu u Berlinu i poseta je bila ogromna. Tokom tog leta oko devedeset hiljada gledalaca je gledalo „Tartifa“, maltene cela Subotica.
Berlin je metropola koju poseti oko pet miliona turista mesečno. Tu su i meštani. Tu prođe ogroman broj ljudi samo kroz publiku. Tako da je mnogo lakše što se tiče publike, igraju svako veče 80 predstava za po 600 ljudi i sve karte su rasprodate bar mesec dana ranije. Situacija je shodno tome drugačija, ali „Tartif“ je odlično prošao. Imao sam dobru podelu uloga i mislim da sam imao dobru ideju u vezi ove predstave.
U Berlinu režiram i bajke, uglavnom zimi. Postoji pozorište „Merhenhute“ u kojem se igraju bajke braće Grim. Tamo sam režirao 16 naslova. Između ostalog, našu bajku „U cara Trojana kozje uši“. Нa nemačкom је веома popularna. To je jedina bajka у том театру koju nisu napisali Vilhelm ili Jakob Grim. Odigrana je u njemu jer je bajku braći Grim predočio Vuk Karadžić. Ova predstavu već pet godina tamo uspešno igraju.
Režirao sam i horor bajku „Devojka bez ruku“ braće Grim, zatim „Sedam gavranova“, pa sve do „Ivice i Marice“. Sve ovo su bajke za odrasle, nisam režirao za decu. Bajke, pogovoto Grimove, uopšte ne gledaju deca. Originalne bajke imaju strašne krajeve i nisu stavljenje u Diznijevu oblandu za decu. Kod nas se rade bajke samo za decu i ispusti se njihov veliki deo. Napisane su originalno da plaše ljude, a ne da uspavljuju decu. U ovom pozorištu odrasli hrle da vide bajke. Ljudi urođeno nose u sebi te priče.
Probe su počele sedmog septembra, tako da ste više od mesec dana u Subotici. Kako Vam to izgleda? Koje su sličnosti sa Berlinom?
MIHAJLOVIĆ: Razlike su ogromne. A sličnosti… Svi voze bicikle, kao u Berlinu. Berlin je ravan, isto kao Subotica. Berlin je reč slovenskog porekla i znači brlog, dakle močvarno zemljište. Subotica sa Palićem podseća donekle na ovu metropolu. Iako veliki, Berlin je decentralizovan, pa tako, kao i u Subotici, kada odeš na Palić, kao da si otišao u drugi grad. U Berlinu odeš u Pankov i kao da nisi u Berlinu. Ljudi i tamo i ovde vole da izlaze na salaše, samo što je tamo ostao ruski naziv “dače”, još iz vremena DDR-a. Imaju sličan način vikendašenja. U stvari, ima puno sličnosti. Razlika je u veličini, jedino. Jednog mog prijatelja Nemca su, kada smo zajeno radili u Beogradu, pitali koja je razlika između nemačkih i srpskih glumaca. On je odgovorio da naši govore srpski, a ovi drugi nemački, da druge razlike nema. Ovde imam iste probleme, kao u Berlinu: gde da ostavim bicikl.
Šta biste poručili Subotičkoj publici?
MIHAJLOVIĆ: Da dođu i odgledaju predstavu što više puta. Kada sam radio „Noć ludaka“ U Subotici, rekli su mi da su neki ljudi gledali predstavu po četiri puta. Preporučujem da ovu pogledaju pet puta i taj peti će im biti najbolji.
Postoji čuveno poređenje Artura Milera, kada kaže da je tri puta čitao „Rat i mir“. Prvi put sa 18 godina, pa je mislio da je to krimi roman. Zatim, sa 20 kada je taj roman doživeo kao socijalnu dramu. Treći put ga je čitao sa 50 godina, kada je roman za njega bio filosofski traktat. Svaki put kada ga je čitao, dakle istu stvar, doživeo je na drugačiji način. Sa predstavama je isto tako.
DARIJAN MIHAJLOVIĆ
Diplomirao na katedri za pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu u klasi profesora Ljubomira Draškića. Stipendista Fonda Madlena Janković u oblasti dramskih umetnosti.
U periodu 2014/2016. ostvario više režija u Berlinu. Ove predstave videlo je preko 150.000 gledalaca u periodu od godinu dana. Predstava “Tartif” je proglašena za jedan od najvećih kulturnih dogadjaja u 2015. godini u Berlinu.
Umetnički direktor pozorišta DADOV od 1994. do 2000. godine. Tokom tog perioda vodio studio glume u istom pozorištu.
Jedan od osnivača, reditelj i producent pozorišne trupe “Torpedo”. Sa “Torpedom” do sada obišao je skoro sve evropske zemlje i neke od najznačajnijih evropskih festivala.
Savetnik “ZuerchertheaterSpektakel” festivala u Cirihu.
Predsednik Upravnog odbora Sindikata dramskih umetnika Srbije od 1999 do 2002. godine.
Predsednik saveta BITEF-a od 2000. do 2004.
Vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na predmetu pozorišna režija.
Dva puta nagrađivan za najbolju režiju na festivalu BAP. Nagrada “Joakim Vujić” za najbolju režiju 1998. godine za predstavu “Koplje” Užičkog pozorišta.
“latni Ćuran” za najbolju režiju predstave “Laki komad” Kruševačkog pozorišta (Jagodina 2001. godine).
Nagrada za najbolju režiju i za najbolji kratki igrani film (ZLATNA PLAKETA Grada Beograda) na festivalu kratkog, dokumentarnog i animiranog filma (Beograd 2000.)
Specijalna nagrada žirija i ZLATNA POMORANDŽA na festivalu kratkog i dokumentarnog filma u Antaliji (Turska).
Godišnja nagrada za najbolju predstavu u celini Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, za Verdijevu operu “Magbet”, 2002.
Foto: https://darijanmihajlovic.myportfolio.com