ZA SUBOTIČKE.RS GOVORI MILOŠ STANKOVIĆ, GLUMAC I DIREKTOR SUBOTIČKOG NARODNOG POZORIŠTA
Teatar u doba korone
Niko ne zna kako će početak sezone zaista izgledati.
Branislava Žujović
Miloša Stankovića (1971), glumca i direktora Narodnog pozorišta u Subotici, publika
prepoznaje u rasponu od Majkla iz predstave “Ples na praznik lunase”, preko Čehovljevog
“Višnjika” (Lopahin), do Šekspirovog Don Pedra (“Mnogo vike ni oko čega”), Tanasija iz
Nušićeve “Ožalošćene porodice”, Vlah-Alije u Mihizovoj predstavi “Banović Strahinja”,
Doktora iz Čehovljevog “Galeba”, Stiva Hajdebrehta u predstavi “Avgust u okrugu Osejdž”
Trejsi Lets i brojnih drugih uloga.
Stanković je do sada odigrao tridesetak uloga u Subotici, Novom Sadu, Somboru i drugim
gradovima. U Stankovićevoj biografiji piše da je rođen u Novom Sadu. Gimnaziju je završio u SremskimKarlovcima, a Akademiju umetnosti u rodnom gradu, u klasi profersora Bore Draškovića. U Narodnom pozorištu u Subotici, u čijem je ansamblu od 1996. godine, odigrao je diplomsku predstavu, monodramu “Sumnja” Radoslava Zlatana Dorića.
Publika ga je tri puta proglasila glumcem sezone, a dobitnik je gradske nagrade “Doktor
Ferenc Bodrogvari” za poseban doprinos u oblasti kulture. Od 2010. godine održao je četiri
besede Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića u Srpskom kulturnom centru “Sveti Sava” u
Subotici.
„Ne znamo unapred kako će sve da izgleda”
Prva predstava u novoj pozorišnoj sezoni, ophrvanoj epidemijom, planirana je za 12.
septembar. Kako će izgledati teatar u doba korone?
Stanković: Naša sala može da primi oko 250 gledalaca. Uz propisana dva mesta razmaka,
predstave će gledati stotinak posetilaca. Ako porodica dođe da zajedno gleda predstavu,
možda ćemo moći da prinesemo stolicu ili dve, ali to nije baš lako rešiti. Moraćemo da
merimo telesnu temperaturu posetiocima. Posetioci će morati da nose maske, dezinfikovaće
ruke… Ne znamo unapred kako će sve to da izgleda. Videćemo posle prve predstave, a to će
biti „Lila akač“, drame na mađarskom jeziku.
Pauza je bila duga, epidemija još traje. Kakva je atmosfera među glumcima sada kada su se
vratili obavezama? Imaju li određene bojazni?
Stanković: Čini mi se da je atmosfera baš dobra. Ljudi su se, što je očekivano, zaželeli rada.
Glumci vole svoj posao i vole da rade. Nama je septembar uvek početak sezone.
Započinjemo nove predstave u obe drame. Još od akademije, dok smo studirali, jedva smo
čekali u ovo vreme da krenemo. Našpanovani smo na taj početak. Tu već počinje uzbuđenje u ljudima. Bio sam na prvim probama drame na srpskom jeziku. To je komedija, Ludvigov
„Mesec iznad Bafala“, klasičan vodvilj. Darijan Mihailović ga režira. On je majstor tog
žanra. Svi rade punom parom. Planiramo da premijera bude dvadesetog oktobra.
„Posle pauze počinjemo vedrije”
Kako je epidemija uticala na vaše planove?
Stanković: Do sada smo se držali uvek određenog datuma. To je stoga što imamo dve drame, a jednu scenu i onda nedelju dana pred premijeru, kada se namesti scena, ne mogu da se igraju druge predstave. Stane nam repertoar pred premijeru. Kada imamo dve premijere u jednom mesecu, ne možemo da igramo druge predstave, a ima ih dosta.
U normalnim okolnostima, imali smo osam premijera. Drama na mađarskom jeziku krenula
je sa Nušićevom „Ožalošćenom porodicom“, što je isto komedija. Počinjemo sa dve
komedije, što je možda i dobro, da se posle ovakve pauze počne malo vedrije. Šestog marta imali smo poslednju predstavu. Nikada takva pauza nije bila i nikad se ovo nije sa pozorištem dešavalo još od srednjeg veka i epidemija kuge.
„Ko se boji Virdžinije Vulf“ je prva premijera zakazana za 19. septembar, a u oktobru će biti
dve premijere – po jedna na oba jezika: „Mesec iznad Bafala“ na srpskom i „Ožalošćena
porodica“ na mađarskom jeziku. Posle toga odmah treba da pripremimo još jednu premijeru,
na mađarskom jeziku, a to je ta koja je trebalo da bude 27. marta. Ona za sada nije
pripremljena, jer je reditelj iz Mađarske. Dobro nam je svima poznata situacija u vezi
putvanja u inostranstvo. Nadam se da će ova premijera biti igrana već krajem oktobra ili
početkom novembra. Vrlo je važno da sve završimo i nadam se da pozorište nećemo opet
zatvarati. Rad ćemo ubrzati, jer je najgore kada je predstava nezavršena.
„Ko se boji Virdžinije Vulf” je predstava koja je, praktično, pripremljena…
Stanković: U pravu ste, mi smo tu predstavu bili završili. Trebalo je, kao što sam rekao, da je premijerno izvedemo 13. marta. Iako je to bilo pre uvođenja vanrednog stanja, okupljanje
publike je već bilo zabranjeno. Od tada je prošlo dosta vremena, a komad je ogroman. Pritom ga igraju svega četiri glumca. Imamo pet dana proba, nadam se da ćemo uspeti da se vratimo u komad i onda sledi premijera.
Ima li među glumcima i ostalima bojazni?
Stanković: Za sada, među glumcima i zaposlenima nema bojazni. Očekivao sam da će neko
pitati zašto ovo radimo na ovaj ili onaj način, zašto nismo još više „razmaknuti“. Za sada
radimo u našim probnim salama, u fabrici „Mladost“, koje su dobre stoga što imaju mnogo
prozora. Sve smo ih otvorili. Stolovi su razmaknuti. Dobijali smo plate sve ovo vreme i
ljudima je prirodno da počnu da rade.
„Imaćemo šest premijera”
Koje predstave nas još očekuju ove sezone?
Stanković: Ove koje sam pomenuo su sve koje ćemo izvesti. U junu, kada smo pravili plan,
jer nismo znali šta će tačno biti pred nama, pričao sam sa pokrajinskom sekretarkom za
kulturu. Postavilo se pitanje da li je ostvarivo da imamo osam uobičajenih premijera, s
obzirom da smo izgubili dva meseca. Zaključili smo da nije. Zato imamo šest premijera, što
je zadovoljavajući broj imajući u vidu uslove. Naveo sam već četiri i one su za sada
isplanirane, nadam se da u drugom delu sezone nećemo morati da zatvaramo pozorište. U
tom slučaju otvara se prostor za još dve premijere, jednu na srpskom i jednu na mađarskom jeziku. Gledaćemo da to budu manje predstave. Razmišljamo da ta predstava drame na srpskom ima svega dva glumca, a da na mađarskom jeziku, možda, bude monodrama. Znamo koje predstave bismo voleli da radimo, ali ne bih za sada da ih otkrivam. Ukoliko situacija bude povoljnija, uvek možemo da promenimo plan i da napravimo dve predstave sa brojnijim ulogama. Kada smo planirali, tendencija je bila da u dolazećim predstavama bude manje glumaca.
Predstava „Teniser“ subotičkog književnika Slobodana Vladušića bila je četvrta premijera u
junu 2019. godine. Prošle sezone nije igrana. Da li će biti na repertoaru?
Stanković: Kao što sam rekao, imamo mnogo predstava. Imamo više premijera nego neka
beogradska pozorišta. Veliki je problem što imamo samo jednu scenu. Dve scene bi već rešile problem prostora za naše dve drame. Mnoge predstave spontano ne mogu da se igraju nakon nekog vremena. Što se „Tenisera“ tiče, neki glumci više nisu u našem ansamblu. To se stalno menja. Jedni odlaze, drugi uskaču na njihovo mesto. Imamo gostujuće glumce kojima plaćamo honorar. Prilikom izvođenja „Tenisera“, publika je bila na sceni. To sada neće moći tako da bude, zbog mera koje se primenjuju radi obuzdavanja kovida 19. Stoga predstava neće moći da se igra. Prošle godine nije igrana zbog promena u ansamblu.
„Ne možemo napolje tako lako…”
Jeste li razmišljali o predstavama na otvorenom – koje su prednosti, a koje mane?
Stanković: Razmišljali smo o nastupima na otvorenom. U junu je bila tendencija da se
predstave igraju na otvorenom. Vrlo brzo je ponovo krenula epidemija, tako da su se neka
pozorišta, popout somborskog, namučila da postave scene u dvorištu. Odigrali su dve
predstave i sve je stalo uz izvesno negodovanje publike. Zamerano je da su gledaoci bili
previše blizu. Mi imamo scenu na Paliću koja je fenomenalna. Dvadeset četiri godine sam
ovde, u pozorištu. Samo prve dve sezone sam odigrao jednu ili dve predstave tamo. Znamo
kako je Ljubiša Ristić svojevremeno osvojio Palić i taj prostor… Međutim, mi imamo
problem sa manjkom tehnike.
Najniže plate u pozorištima su među zaposlenima u tehnici, a oni rade za oba ansambla, što je kao da rade u dva pozorišta. Trebalo bi nam veoma puno da bismo tehnički sve obezbedili
tamo. Mi imamo želju da iglamo na Letnjoj pozornici i da imamo tamo premijeru. Imali smo
ponudu od „Madlenijanuma“ iz Beograda, da napravimo koprodukciju ovog leta, ali
epidemija to onemogućila. Smatram da je šteta što na toj pozornici ne igramo. Za to nam je
potrebna pomoć, prvenstveno grada i pokrajine. Imali smo razgovore na tu temu. Mislim da
će to biti rešeno na zadovoljavajući način.
Mnoge naše predstave, zbog tehnike, za sada zahtevaju zatvorenu salu, teško ih je prebaciti
na otvoreni prostor, naprosto zato što nisu tako pripremane, a nemamo predstave manjeg tipa. Stalno se pominje da će mnoge stvari moći da budu ostvarive kad nova zgrada pozorišta bude gotova, nadam se da će tada i ovaj problem biti rešen.
Sa kojim ste se izazovima još suočavali?
Stanković: Predstavu „Ukroćena goropad“, koja je bila veoma gledana, ne možemo sada da igamo. U njoj imamo četiri gostujuća glumca, a glavna glumica je u drugom stanju. Sa njom smo bili u selekciji „Šekspir festa“ u Čortanovcima. Morali smo da otkažemo učešće. Jedan glumac je stalno bio na snimanjima i nismo uspeli da ga zamenimo, jer je velika i zahtevna uloga u pitanju. Mnoge stvari se promene za kratko vreme…
Volela bih ponovo da gledam „Zapis“, „Glasine“ ili „Dragu Jelenu Sergejevnu“. Verujem da
su te predstave ostale u lepim uspomenama i drugim ljubiteljima pozorišta. Hoće li neka od
ovih predstava biti ponovljena?
Stanković: U predstavi „Draga Jelena Sergejevna“, glavna glumica je Gordana Đurđević
Dimić, a glumac Branislav Jerković, oboje gosti iz somborskog i novosadskog pozorišta koji
su veoma zauzeti. Teško nam je da igramo ovu predstavu. Zbog novih, koje su kasnije došle
na repertoar, nemamo slobodne termine. Ponavljam, na raspolaganju nam je, pritom, samo
jedna scena. „Zapis“ nismo u prilici da ponovimo iz istih razloga. Ali, „Glasine“ se igraju, to
je najdugovečnija predstava sa preko sedamdesetak izvođenja, što je za Suboticu veliki broj.
Ima li promena u ansamblima ove sezone?
Stanković: Ima promena, u obe drame. Iz ansambla drame na mađarskom jeziku otišla nam je najmlađa glumica, Timea Filep, u pozorište „Deže Kostolanji“. U drami na srpskom jeziku, glumac Marko Vasiljević, koji je poslednji došao, nije mogao da prisustvuje probama nove predstave zato što glumi i u seriji „Ubice mog oca“. Ovaj luksuz ne možemo sebi da
dozvolimo, da zaposleni glumac ne može da glumi u novim predstavama. Korektno smo se
razišli. On ostaje da glumi u predstavma u kojima je glumio, kao honorarni saradnik. Na
njegovo mesto došla je Ksenija Mitrović. Ona je već igrala kod nas neke predstave. Sada je
postala član ansambla. Zamenu za Timeu još nismo pronašli.
Glumac ili menadžer, pitanje je sad…
Vi ste glumac i upravnik pozorišta. Da li je bolje da ustanove kulture, pa tako i pozorište,
imaju profesionalni menadžment ili da to bude neko iz ansambla, kao u Vašem slučaju?
Stanković: Uvek pričamo o tome koliko bi nekome ko dođe sa strane trebalo vremena da
„uđe“ u našu profesiju. Glumci vode mnoga pozorišta u našoj zemlji, a da li su uspešni
menadžeri zavisi od mnogo čega – da li čovek ima još neke druge osobine. Mislim da čovek
treba da ima dobre saradnike, pomoćnike, ljude u menadžmentu. Mislim da se smanjuje
brojno stanje u svim pozorištima, nedostaje mnogo ljudi i kod nas. Nemamo dozvolu od
osnivača ni da popunimo broj ljudi koji je propisan. Svi se uzdamo u novu zgradu, da će sa
njom doći i nova sistematizacija, da ćemo dobiti ljude koji će se baviti menadžmentom.
Mislim da glumac treba da vodi pozorište, jer je on neko ko ga najbolje poznaje, ali mora da
ima tim. Bez tima nije moguće ništa napraviti. Mora i da ima podršku osnivača koji su ga
postavili na to mesto.
Koje nagrade ste osvojili prošle sezone i na kojim takmičenjima ćete sada učestvovati?
Stanković: Učestvujemo na najboljim festivalima. Samo je jagodinski festival pomeren za
sledeću godinu. To je festival na kojem stalno učestvujemo. Često smo u zvaničnim
selekcijama tih takmičenja i naše predstave osvajaju nagrade. Prošle godine nam je „Zla
žena“ na Sterijinom pozorju donela tri „Sterijine nagrade“: Milica Sužnjević dobila je
„Sterijinu nagradu“, lektor nam je dobio nagradu i dobijena je nagrada za scenski pokret. Ove
godine „Radnička hronika“ je takođe u selekciji Sterijinog pozorja. Očekujemo mnogo od te
predstave u režiji Veljka Mićunovića.