Bićemo prvaci sveta! Ili, u najgorem slučaju, polufinale nam ne gine. Tako su nas danima uoči Svetskog prvenstva ložili oni kojima je i posao da nas stalno lože. Isti oni mediji koji godinama najavljuju rat na Kosovu, oni koji iz pouzdanih izvora znaju da se po ko zna koji put sprema atentat na predsednika, oni koji nas ubeđuju da živimo u najlepšem dobu istorije.
Oni nas lože, a većina nas se “prima kao saučešće”. Lišeni osnovnih kognitivnih sposobnosti i mogućnosti realnog sagledavanja, gotovo hipnotisano upijamo sve što nam se servira iz kutije s trubadurima, iz dana u dan slušamo ortodoksne laži, svima verujemo osim sopstvenim očima. S toga i nije čudno što se mnogi sada osećaju razočarano, iznevereno, izdano.
Realno, sam nastup na Svetskom prvenstvu i nedavni plasman među najkvalitetnije evropske nacije predstavlja uspeh. Veliki uspeh. Jer, fudbal odavno nije sport u kome se nadmeću dve brojčano podjednake ekipe, već prvenstveno biznis u kome se nadmeću velike pare. A u toj igri nema improvizacije, zna se ko je atraktivan, ko privlači najviše pažnje, navijače i sponzore, ko je taj bez koga se ne može. Svi drugi su ikebana, scenografija koja stvara privid da su svi ravnopravni i jednaki bez obzira na boju kože i podneblje odakle dolaze.
Naravno da su moguća i iznenađenja, čak su i poželjna, doduše samo u meri koja potpomaže taj privid. Pritom, ne mislim na marifetluke u kojima bolje i spremnije ekipe naprasno gube pred sam kraj meča ili u zaustavnom vremenu, u trenutku kada je već sve jasno i kada se običnim kalkulacijama bira i podešava dalji put i ime budućeg protivnika. Nekada bi se, u časnija i viteškija vremena, ovo nazivalo običnom nameštaljkom, ali ta vremena su odavno za nama. Rečju, čak i da smo dobili tu poslednju utakmicu, vratili bi nas kući, a ukus eliminacije bi, verovatno, bio još gorči.
Što se tiče naših momaka, mogu samo da kažem – glavu gore! Bez preplaćenih naturalizovanih stranaca, bez uticaja u sudijskim i drugim fudbalskim organima, iz zemlje koja nema baš nikakav geopolitički značaj, odigrali ste pošteno, koliko ste mogli i koliko vam je dato. I pritom, pokazali ste nešto što se ne meri isključivo plasmanom, brojem golova ili bodova. Pokazali ste patriotizam i zajedništvo.
Bilo je prelepo gledati kako državnu himnu, bez izuzetka, zajedno pevaju i igrači i navijači; da su se na poziv selektora svi odazvali, bez obzira na to da li su dovoljno spremni ili povređeni; da se niko nije bunio što bi na teren izašao tek pred kraj utakmice ili da rezervni golman, koji nije odigrao ni minut tokom Svetskog prvenstva, dobije žuti karton jer s klupe nije mogao da otrpi očiglednu nepravdu… Da ne govorim o tome sa koliko su bola i sa suzama u očima naši najbolji fudbaleri govorili o rezultatskom (i samo rezultatskom) neuspehu.
Ako mislite da je ikome od njih lakše palo ispadanje nego nama, varate se! S toga, kao nikada pre, treba ih podržati. Za razliku od života, fudbal znatno češće pruža nove šanse. Već na proleće očekuju nas kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, nova iskušenja i nove mogućnosti.
Siguran sam da ova generacija još nije rekla poslednju reč. Budemo li ih podržali, zadržali duh jedinstva i zajedništva, eto i njih na spisku potencijalnih iznenađenja. Nadam se, veoma skoro.