Smrt je najpravednija stvar koja može da vas zadesi u životu. Svima se daje i nikog ne zaobilazi. Stoga se Srbi nikada s njom nisu svetili, nisu likovali i nisu seirili nad nečijim odlaskom. Dok je bilo Srba.
Iako prema svima ista, smrt je malo glasnija kada je reč o poznatima. A tokom poslednjih dana, čini mi se, bila je baš vredna. Umirali su fudbaleri, književnici, tekstopisci, muzičari. Novine su, radeći svoj častan posao, danima eksploatisali ovu prirodnu pojavu, punili naslovnice s fotografijama, biografijama, izjavama ožalošćenih i panegericima najbližih prijatelja, ali i onih koji pokojnicima, za života, nisu mogli ni da priđu.
Međutim, ko je i kada umro, mogli ste da saznate samo zavisno od toga koje novine čitate. Jer, nisu svi pokojnici isti. Tako su prošle nedelje, na naslovnoj strani, Politika, Danas i Nova S objavile vest da je umro književnik i prevodilac Dejan Tiago Stanković. Istog dana, takođe sa naslovnice, čitaoci Informera, Kurira i Aloa mogli su da pročitaju da je umro sin Marine Tucaković, takođe tekstopisac, Milan Laća Radulović. I to je legitimno, različita publika, pa različito i interesovanje. Ali ono što je potom usledilo niti je legitimno, niti je normalno.
Poznato je da su Srbi odavno podeljeno društvo. Godinama, pa i decenijama. Ali nisam znao da je toliko bezdušno i pogano. Naravno, mislim na komentare na portalima i društvenim mrežama, i naravno, znam da ne treba generalizovati. Ali i ta manjina što se oglasila, manjina koja ni u ovakvim prilikama ne može da obuzda palacanje svog jezika, patološku mržnju, zavist i pakost, dovoljno je da se zapitamo gde idemo i čemu stremimo.
Iako smo godinama radili za istu izdavačku kuću, s Tiagom se nikada nisam sreo. Istina je da se po mnogim pitanjima nismo slagali, da smo o tome često i polemisali, ali ne sumnjam, da smo se sreli, da bismo sa zadovoljstvom otišli na kafu ili pivo. Verovatno bismo se i tada sporili i ukrštali argumente, ali bez larme, agresivnog nametanja mišljenja i vređanja. Imao je svoj stav, a to je ono što kod ljudi posebno cenim. I da… Pisao je sjajno, uživao sam i uživaću čitajući njegov, nažalost, obimom (pre)skromni opus.
Nazivajući takvog čoveka i ovom prilikom „smrdljivim drugosrbijancem“, „stranim plaćenikom“ i „prodanom dušom“, pri čemu, čini mi se, prednjače oni koji bi se i sami rado nekom prodali, ali avaj, za njih baš niko ne mari, jeste ništa drugo do ogledalo ambisa, moralnog sunovrata i septičke jame u kojoj se davi sve veći broj naših sunarodnika ogrezlih u mržnji, ljubomori i zapanjujućem izostanku svakog vida empatije i tolerancije.
Nisam poznavao ni Laću. Čuo sam za njegove roditelje, ali sam za njega saznao tek kada je umro. Mlad čovek, u tridesetim godinama, gotovo na pragu života. Tuga čak i da je bez imena i prezimena, zanimanja, statusa, bilo čega. Tuga bi bila i da je svojim odlaskom ožalostio tek jedno biće na planeti. Ali, ne. Iznova se javljaju dušebrižnici, dobri poznavaoci svega i svačega, ponajviše onog za šta ih niko i ne pita.
„Raspala narkomančina“, mudruje jedan. „Pare, bes, žene, droga“, dodaje drugi. „Utata, tako mu i treba“, verovatno u sebi podvriskuje neko treći. Aman ljudi, zaustavite se! Gde hrlite i čemu se tako jadni nadate?
Život je jako zajebana stvar, zapisa nedavno moj dragi kolega Dule Nedeljković. I zato je svaki dan bitan. Za čas nas nema više, a ni manje. Da li ste se nekome osmehnuli, pitali ga: kako je? Da li ste platili doručak ili kafu nekom ko nema? Ili ste se (to već ja dodajem) jednostavno zaparložili u sopstvenim fekalijama šireći isključivo oko sebe zlo i mržnju?
Biće nam bolje kada mi budemo bolji, rekao je patrijarh Pavle. Dakle, ne zavisi nam život od EU ili Boga s nebesa, niti od Hrvata niti od ishoda rata u Ukrajini, niti od partije na vlasti ili opozicije, već prvenstveno od nas samih. A sa takvim protivnikom je, čini mi se, najteže se izboriti.