U mnoštvu (mahom ružnih) vesti koje su obeležile prethodnu nedelju jedna mi je privukla naročitu pažnju. Valjda i zato što je prošla potpuno nezapaženo. Naime, preduzeće Euro litijum Balkan saopštilo je da planira istraživanje geotermalnog resursa u valjevsko-mioničkom basenu.
Ideja je, kako se ističe, zasnovana na rezultatima studije Rudarsko-geološkog fakulteta, a koju je sama kompanija tražila, i koja je pokazala da je njen potencijal veći od potencijala toplane u Valjevu. Izradu projektne dokumentacije koja je već predata ministarstvu, kao i tehničku kontrolu izvođenja radova na istraživanju, Euro Litijum Balkan će finansirati iz svojih izvora.
Podvlači se, takođe, i to da se ta istraživanja ne koriste za dobijanje rezultata vezana za geološka istraživanja mineralnog resursa bora i litijuma čime se ova kompanija, inače, bavi na području valjevsko-mioničkog kraja. A uz sve to, ističe se, grad Valjevo još nije odgovorio na njihove upite o njihovom projektu.
Pa, sjajno! Koliko sam shvatio, jedna nevino optužena i omražena kompanija planira da Valjevcima obezbedi ako ne besplatno, onda barem znatno jeftinije i ekološki prihvatljivije grejanje. I to sve o svom trošku iako za to, jelte, nemaju nikakav interes. E sad, jedini problem što kilava gradska administracija nikako da izda dozvole i upali zeleno svetlo kako bi radovi krenuli punom parom.
Ovo je toliko dobra vest da deluje prosto neverovatno. A obično i jeste tako, kada je nešto previše lepo obično znači da nije ni istinito. Jer, da su ovom preduzeću zaista važni dobrobit i prosperitet građana Srbije, ne bi kopali po kolubarskoj pitomini. Otišli bi u Vranjsku Banju i njene vode (temperatura na izvoru je 96 stepeni) cevima spojili sa toplanom u Vranju. Čitav grad bi dobio besplatno grejanje i ne bi moralo ništa da se buši. Ali, sve mi se čini, da je ovoj kompaniji, zapravo, samo to važno, da se buši na svakom koraku, i u svakom ćošku Srbije.
Da podsetim, Valjevsko-mionički basen prirodno se nadovezuje na dolinu Jadra i povezuje je sa Suvoborskom gredom, a potom preko Pranjana i Gornje Dobrinje ide dalje, prema čitavoj istočnoj Srbiji. Nije tajna da je čitavom svetu litijum i bor od životnog značaja. I isto tako, nije tajna da im je od životnog značaja da se ne vadi u sopstvenom dvorištu. Treba kopati u nekakvoj bestragiji, u tamo nekoj Srbiji, uostalom, koga je briga što će jedna od najlepših država u Evropi biti pretvorena u površinu Meseca. Čini mi se, nas ponajmanje.
Vlast nas danima i mesecima guši pričama o propuštenim šansama; o ogromnom bogatstvu i berićetu koje nam leži pod nogama. Kog bogatstva?! I čijeg berićeta? Nekakvu, jadnu korist imaće oni koji budu prodali svoja imanja, kuće, okućnice i grobove predaka. Ostale će oterati prašina, buka, zagađena voda i zatrovani vazduh. Ne brinite, naposletku će otići i oni koji zagovaraju ovaj ekološki suicid. Samo što će njihove vreće biti pune novca i moći će da biraju novu domovinu. Ogromnoj većini ostaće samo šupalj nos.
Građani Crne Gore su svoje svetinje odbranili litijama. Mi ne branimo samo svetinje. Mi branimo elementarno pravo na život, na sećanja, na pretke i potomke. Ako sada ne ustanemo, ali se litijama ne suprostavimo eksploataciji litijuma, belosvetskoj bagri i domaćim izdajnicima, podmićenim stručnjacima i korumpiranim političarima, ako sami ne ustanemo u boj za srpski rod, niti će nas ko zaštiti, niti će za nama ko žaliti. Ostaćemo zaglavljeni u pustari kao beduini na pesku, u zemlji u kojoj više neće biti ni travke na kamenu.