Radovan Beli Marković, proslavljeni književnik i jedan od poslednjih klasika srpske i jugoslovenske literature, nikada nije dobio nagradu NIN-a. A mogao je, nije da nije. Sredinom devedesetih mu je i otvoreno nuđeno da mu se dodeli, uz mali uslov: da se novčanog dela odrekne u korist časnih i poštenih članova Žirija.
Crni Radovan odbio je nepristojnu ponudu, a možda i nije trebalo. Tako mi se barem vajkao prošle godine, u jednom od naših poslednjih razgovora, samo dve nedelje uoči smrti. Ostvareni tiraži nagrađenih knjiga neretko donose i veće benefite od same nagrade, narod voli da kupuje sve što je izvikano i dobro izreklamirano, pa čak i onda kada mu to lično ne prija ili ga, prosto, dovoljno ne razume. S toga i nije čudno, pričao mi je čika Beli, što smo kao čitaoci često zasipani i bajkama o carevom novom odelu, delima koja su svi hvalili, a koja, uistinu, nisu zavređivala ni ono malo papira na kome su štampana.
Srećom, ta vremena su odavno za nama. I kao društvo i kao čitaoci prilično smo uznapredovali, više nam se ne može dogoditi da se nečija besmislica predstavi kao mejnstrim književnost, a još manje da na odluku o najboljem romanu utiču trivijalnosti poput onih ko je kome kum, ko kome vraća uslugu, ko pripada kojoj ergeli ili, nedajbože, da li je neka izdavačka kuća malo više trgovala ispod žita. Verujem da se potpuno slažete sa mnom? Ili, možda, baš i ne?!
Ali da se manemo merenja nemerljivog i poređenja umetničkih dela u situaciji kada za njihovu širinu, dubinu i književnu veličinu nemamo ama baš nijednu poznatu jedinicu mere. Više me, kao laika, zanima kako uopšte funkcioniše takav Žiri u situaciji kada im se na stolu, u poslednji čas (Srbi su i inače poznati po tome što sve rade blagovremeno), nađe kompletna književna produkcija objavljena tokom tekuće godine.
Dakle, imamo petoro članova Žirija (zgodan broj za preglasavanje), 177 književnih dela i nešto više od mesec dana da se sve to pročita, oceni, klasifikuje i diskvalifikuje. Dobro, možda i sve to podele među sobom, ne mora baš svako sve da čita, pa se onda sve to svede na razumnu meru, recimo tridesetak romana za tridesetak dana.
Većini običnih čitalaca i takva brojka deluje abnormalno, ali zaboravljamo da članove Žirija čine eminentni književni stvaraoci, ljudi bogatog opusa i iskustva, autori za koje se može reći da su već sada ostavili trajna, bezvremenska dela na kojima će se podizati buduća pokoljenja. Rečju, nesporni autoriteti poput Lukasa ili Karleuše u Žiriju za Zvezde Granda.
Takvim stručnjacima ne treba mnogo, svakako znatno manje nego običnim smrtnicima, da razdvoje žito od kukolja, vredno od bezvrednog. Pretpostavljam da se to čini na osnovu naslova, boje korica, nekoliko uvodnih rečenica, imena izdavača ili samog autora, a možda, ko zna, i na osnovu blagovremeno dostavljene ceduljice. Jer, izbor za Roman godine nije mala stvar, iz korena menja životni put lauerata, ali i finansije izdavača, presudno utiče na kulturnu scenu, ali i na izgled književnih izloga tokom narednih meseci.
S toga verujem da se ništa ne prepušta slučaju, da se vodi računa o tome ko je sve do sada bio u igri, kome je obećano a koga su ispalili, ko je najviše kmečao tokom prošlih izbora, koga bi trebalo podupreti, a kome se ne bi trebalo zamerati. Očekivanje da za izbor najboljeg romana utiče tema, književni stil, erudicija, lepršavost rečenica ili ne znam čega još, u najmanju ruku, lakomisleno je i nerealno. Barem dok se sva lepota nekog umetničkog dela meri isključivo novcem.
Ono što mi se u radu ovogodišnjeg, ali i svih pređašnjih Žirija naročito dopada, jeste spremnost da i sami uče od najboljih, recimo od estradnog maga Saše Popovića.
Na primer, ono njegovo čuveno zapevanje i zapomaganje – „ dalje ide, dalje ide …“, konačno se sa estrade preselilo i u književnost. S toga sada i mi, svake nedelje, od Nove godine do Jovanjdana, slušamo to čuveno „ dalje ide, dalje ide!“. I dok nam knjige idu dalje, čini mi se da i sami, kolektivno, negde idemo. Možda i tamo gde nam se baš i ne bi preterano dopalo.