Da li se sećate nekadašnjih provodadžija, mahom žena i starica, čiji je posao bio da upoznavaju i sparuju mlade? Verujem da će mnogi od vas prevrnuti očima na pomen nekadašnjih običaja koji su zanemarivali ljubav i osećanja, a primat davali nečem sasvim drugom. Začudo, takvi brakovi su opstajali i, po pravilu, pokazali su se znatno uspešnijim i dugovečnijim od današnjih. U čemu je tajna?
Najpre, brak se nekada zaista smatrao svetinjom, jednom za svagda, do kraja života. Bio je temelj porodice, osnovne ćelije koja je omogućavala razvoj i opstanak šire zajednice, pa i društva u celini. S toga se vodilo računa da takva veza bude jaka, stabilna i dugotrajna, da ne podleže trenutnim strastima i svemu što je kratkotrajno i prolazno.
Svakom provodadžiji „na glasu“ bilo je važno ko se i s kim sparuje, jer je bio i svojevrsni garant da će takva veza trajati i funkcionisati. Gledalo se da mladenci potiču iz istih ili barem sličnih ekonomskih, socijalnih, kulturoloških, obrazovnih, verskih i inih sredina, jer su time značajno smanjivane mogućnosti svakodnevnih trzavica i neslaganja u budućoj porodici (setite se upoznavanja majstora Žike i lektora Milana u Ludim godinama).
Pre nego što bi se budući supružnici i upoznali, pretresala bi se i porodična anamneza, gledalo da li je u prethodnim, ali i sadašnjim generacijama, u bližoj i široj familiji, bilo psihičkih bolesnika, suicida, sklonosti ka alkoholu, kocki ili nasilju bilo koje vrste, da li je jedna strana vredna i poštena, a druga, opet, sklona lenčarenju i prevarama. Istina, babe nisu išle s laptopom kroz selo, ali su imale imaginarni upitnik u glavi koji su revnosno popunjavale i od čijih su ukupnih rezultata zavisili i budući koraci.
Koliko ste puta čuli da se neko zabavljao godinama, potom i venčao, a onda mu je brak trajao kraće i od svadbene torte? Ništa tu nije čudno, jer zajednički život nije isto što i neobavezna veza. Tokom zabavljanja svi se predstavljaju u najboljem svetlu, peru zube, kupaju se u parfemima, paze na rečnik i pristojnost.
U braku su ono što zaista jesu, a i sam zajednički život otkriva „sitnice“ o kojima malo ko razmišlja: recimo, dlake na sapunu, upišana WC daska, hrkanje dostojno rici lavova, usrane gaće ispod trpezarijskog stola… Neko preko toga može da pređe, a drugima se, u samo jednom trenu, princ iz bajke pretvara u kreštavu, bradavičavu žabu.
Sumnjam da je Ana Ljubičić, udata Volš, išta znala o svom budućem izabraniku. Naročito ono što sada izlazi na svetlost dana. Možda je slutila, možda je vremenom štošta i shvatila, ali bojim se da je kasno, nadam se ne i prekasno. Koliko bi sada Ani, i svim drugim Anama, životno bilo vredno da je imala neku prozorljivu, iskusnu babu, nekog iskrenog prijatelja koji bi je u trenutku najvećeg usijanja srca ohladio i nagnao da malo vremena podari i razumu. Ne, ne znači da bi je poslušala, ali sam uveren da bi otvorila barem jedno oko. Ono zaslepljeno koliko i sama ljubav može da bude slepa.