Onaj ko dozvoljava zakonitu prodaju domaćeg mleka na pijaci može da podstakne i dostavu. Postoje sasvim solidni i lako dostupni mobilni hladnjaci za tako nešto. Nedostaje, kao i uvek, politička volja
Branko M. Žujović
Ukoliko nas je pandemija koronavirusa ičemu naučila, to je da internet i tehnologije možemo da koristimo na racionalnije načine, nego što je bio slučaj ranije.
U Srbiji su za dve godine procvetale dostavljačke usluge. Neki servisi nastali su ovde, ali ih je globalna konkurencija brzo potisla.
Hoću da kažem da mi trenutno u supermarketima nemamo mleka. Čovek bi pomislio da prošle i ove nedelje nema važnije teme od te i da će se predstavnici naroda, oni koji to jesu i oni koji bi to hteli da budu, svojski postarati da analiziraju problem i ponude praktična rešenja.
To se, očekivano, nije dogodilo.
Glasovi znanja i razuma među nama, koje sam anketirao privatno, kažu da je to vrlo težak poduhvat i da bi trgovinski lanci i mlekare odmah radikalno napali i sasekli svaku sličnu inicijativu.
To sasvim sigurno jeste precizna dijagnoza stanja našeg društva, ali upravo ona postavlja ključno pitanje: kome služi ovdašnja klasa političara?
Onaj ko dozvoljava prodaju domaćeg mleka na pijaci može da podstakne i kućnu dostavu. Postoje sasvim solidni i lako dostupni mobilni hladnjaci za tako nešto. Društvene mreže i sajtovi, takođe.
Nešto slično, poučen jednim simpatičnim novogodišnjim iskustvom iz Soluna, sugerisao sam kada je aktuelna bila naplata poreza od frilensera.
Tvrdio sam tada da Srbija olakšicama treba da postane Meka frilenserima, umesto što je trebalo da postane njihovo fiskalno gubilište, u koju će se, zbog olakšica, sjatiti desetine hiljada elektronskih nomada sa strane i ovde trošiti svoje zarade.
Ali, vratimo se mleku.
Povećana direktna prodaja mleka koristila bi nam u najmanje dva slučaja.
Najpre, snabdevanje bi bilo stabilizovano kvalitetnim mlekom, nauštrb prerađenog (ili onog smućkanog od praha) koje doslovno više ne može da se pokvari.
Potom, mlekare u vlasništvu multinacionalnih kompanija ne bi više tako lako potcenjivale trud ovdašnjih poljoprivrednika, a precenjivale svoju dobit. Povećanje direktnog plasmana mleka građanima dovelo bi do pada ponude mleka za preradu, odnosno rasta tražnje za mlekom u mlekarskoj industriji.
Sve ovo je razumna pretpostavka, ali ovdašnja politička klasa, ponavljam, ona koja nas predstavlja i ona koja bi to sutra da čini, dakle đuture i vlast i opozicija, radije se ovih dana bave „važnijim“ životnim pitanjima, kao što je članstvo Zorice Brunclik u JUL-u ili pitanje organizovanja “Prajda”.
U mojoj unutrašnjoj Subotici, koja je, na žalost, trenutno, više utopijska, vlast uvek bezuslovno podrži opravdane zahteve svojih poljoprivrednika. Ne pokušava da ih razvlači kao creva. Ne organizuje estradni spektakl 200 metara od sahrane. Odmah reaguje na krizne situacije kakva je ova sa nedostatkom mleka u subotičkim prodavnicama.
Ne može baš sve da se sve načelno očekuje od “nevidljive ruike tržišta”, pritom živeći od budžeta i ne može metlom sve da se pomete pod tepih navodnog nedostatka ovlašćenja.
Tamo gde prestaju ovlašćenja, mora da se nastavlja inicijativa. Sve ostalo je politički, birokratski i etički očaj.
Da tržište može baš sve da reguliše i da tržište zaista postoji, većina predstavnika političke klase radila bi u “zoni”, eventualno negde u Aleksandrovu.
Zaista bih voleo da vidim perjanice Gradske kuće, odvojene od budžetske sise, kako konkurišu i obrazlažu svoje radne biografije zvane si-vi službi grozno nazvanoj „ljudski resursi“, jer samim nazivom čoveka svodi na bio-česticu, u nekoj uspešnoj privatnoj kompaniji čije interese, inače, sprovodeći vlast, gromopucateljno zastupaju, upumpavajući joj novac, besplatne priključke, hale i parcele.
Kakav paradoks i kakva bi to ironija protkana komedijom bila!
Bez ličnih karijera i profesionalnih poziva, ti ljudi su osuđeni na svet stranačke dnevne politike i učlanjenost u vlast, u cilju golog opstanka. Tu se krije odgovor na pitanje u vezi sa njihovom ravnodušnošću u vezi sa praznim rafovima za mleko.
Da poseduju prave karijere, oglasili bi se. Ne bi se skrivali iz ovlašćenja. Služili bi građanima, a ne kapitalu.
Sa druge strane, bojim se da ni opozicija nema valjanije ambicije ili makar ne ume da ih iskaže. Ona je porodila ovu vlast i sada se, ponovo, bori protiv režima Slobodana Miloševića, umesto da nudi rešenja.
To je njena najgora dijagnoza.
Bilo kako bilo, a jaste tako kako je, ukoliko preferirate Orvelovu “Farmu” nauštrb istoimenog rijalitija, budite svoji i otiđite na pijacu koliko sutra.
Pokušajte da pronađete svog mlekara, da vas snabdeva dva ili puta nedeljno, kao što se to nekada radilo, u vreme kada se znalo ko kosi, a ko vodu nosi.
Prepustite vodu u mleku političarima i njihovim sužnjima, to je njihov fah.
Pomenuo bih sada, isključivo u predočenom kontekstu, crkveno zvono i bugarski voz, ali neću. Jedva bi to dočekali da stvar vulgarizuju i izvrnu naglavačke.
Stav se danas iskazuje kupovinom domaćeg mleka.
Vidimo se na pijaci!
Foto: Piksabej
