U ovdašnjoj bolnici ne vodi se bitka za unapređenje te ustanove, ostanak lekara i medicinskih sestara, nego za predstojeću rekonstrukciju zgrade. To treba otvoreno reći
Branko M. Žujović
Privid “kraja istorije” Frensisa Fukujame, koji živimo, nastao je tako što se pohlepa maskirala u slobodoumlje, a diktatura najkrupnijeg ikada viđenog kapitala preuzela slatkorečivo obličje demokratije.
Pojednostavljeno rečeno, ukoliko se usprotivite pohlepi nekog od centara moći ili vam se interesi ukrste sa krupnim kapitalom, koji ih kontroliše, postajete zatucani neprijatelj slobode i demokratije. I manjina.
Kod nas, na državnom i regionalnom planu, postoji endemski varijetet: puno pohlepe i kapitala sakrilo se ili je sklonjeno tokom protekle tri decenije pod plašt primitivnog nacionalizma i šovinizma.
To su, u proseku, oni bahati tipovi koje viđate na konferencijama za štampu ili tokom isforsiranih poseta mestima gde drugi ljudi zaista nešto rade.
Dok sve vreme kradu ili krađe omogućavaju, oni srbuju uokolo bez mere. Zaklinju se danas u pravoslavlje, koje upražnjavaju komitetski, kao što su se nekada zaklinjali u SKJ, a posle, redom, u Miloševića, Đinđića i Koštunicu, sve do Vučića. To su živopisni likovi koji i dan-danas za panaiju kažu “amajlija”, a na političke lomove i mene su otporni kao bubašvabe na kataklizmu.
Ali, takvi kakvi su, oni su ipak, uz malu pomoć prijatelja, uspeli da vas navedu da poverujete da ste ih zaista vi izabrali. Zato su u prilici da vam pričaju bajke.
Čine to usiljeno, dok, glumeći ličnu pristojnost, prosipaju fraze i opšta mesta. Uverljivost crpe u hladovini šinjela onoga kome se ovde, ipak, bezrezervno veruje, a čiji će politički brod, kada za to dođe vreme, napustiti sitnim siktavim trkom preko palube, kao što su napustili i sve prethodne stranačke palube.
Jedna od njihovih bajki, andersenovskih razmera, jeste ona o stranim investicijama.
Pričaju vam uporno o važnosti tek pristigle investicije, u kojoj multinacionalna kompanija, u startu, dobija besplatne komunalne priključke, zemljište, halu i nekoliko desetina hiljada evra po novozaposlenom Srbinu, koji će, potom, od prvog dana da joj donosi desetak ili dvadesetak puta više dobiti, nego što će mu, iz vašeg džepa, biti isplaćeno bruto plata.
Ubedili su vas, uostalom veoma lako, posredstvom korumpiranih medija, da je najpatriotskiji od svih činova da sopstveni novac iz državne kase poklonite multinacionalnim kompanijama, a da toga niste ni svesni.
Odjednom, shvatate da je priča o najskupljoj reči, u međuvremenu, postala višeslojna i višeznačna.
Sve to je, u zbiru, veoma elegantno osmišljen globalni lanac ishrane, a što je najgore ne zvuči vam ni nepoznato, zar ne?
Običnom čoveku preostaje da se prepusti ovim maskiranim (zemaljskim) arhisilama kako bi ga bura, uz malo sreće, poluživog ispljunula na obalu, a čoveku da im se suprotstavi, pa makar kapom zaustavljao orkan.
Tu dolazimo do subotičke bolnice, o kojoj sam proteklih godina pisao dosta.
U njoj se, imajući u vidu napred rečeno, ne vodi bitka za nju samu, kao najznačajniju medicinsku ustanovu u gradu i okolini, ni za ostanak lekara u njoj, naročito specijalista i medicinskih sestara, nego za predstojeću rekonstrukciju njene zgrade.
To treba otvoreno reći.
Ulog je kontrola i potencijalni udeo u značajnom delu iznosa od dvadesetak do tridesetak miliona evra. Stoga je nevažno ko vodi bolnicu. Umesto Slobodana Puškara mogli su da dovedu Milorada Grčića. Sve bi bilo isto i ništa se ne bi promenilo.
Kada se rekonstrukcija jednog dana okonča i namire centri moći, zajedno sa svojim satrapima koje sam ovde opisao i njihovim pipcima u samoj bolnici, imaćemo javnu zgradu bez lekara i osoblja, idealnu da se, prekosutra, privatizuje ispod svake cene, značajnim delom vašim novcem, dok će vaša deca da se leče u privatnim bolnicama, po modelu koji će više ličiti na američki, nego na nekadašnji jugoslovenski.
Nebojša Katić je nedavno lucidno primetio da su cene zdravstvenih usluga, pored cena stanovanja i obrazovanja, eksplodirale, a sa njima i dugovi građana, dok su ovi, građani, decenijama trošili novac na jeftine industrijske trice i kučine, kako je doslovno napisao.
Moja konstatacija uopšte nije žal za jugoslovenskim socijalizmom. Više je podsećanje na nešto što je bilo njegov deo, a nazivali smo ga humanim odnosom prema čoveku, dok ovaj nije postao građanin u današnjem smislu.
Niko ne treba da misli da oni zaista ne umeju da organizuju upravljanje bolnicom, EPS-om ili poštom.
Naprotiv, oni pomenutim preduzećima i ustanovama upravljaju vrlo dobro, čak sjajno, posmatrano iz ugla koruptivnog interesa onoga što bismo mogli da nazovemo političkom klasom u službi krupnog kapitala.
Samo da vi još, polako, korak po korak, svarite sve nijanse politički sivog, u rasponu od zdravstvene zaštite do zadravstvenog osiguranja.
Tranzicija od zdravstvene zaštite ka zdravstvu kao krupnom privatnom biznisu ne bi bila potpuno katastrofalna, da se taj proces ne odvija u atmosferi najprimitivnije reprize (prvog “pika” trećeg talasa) prvobitne akumulacije kapitala.
Koliko para, toliko “muzike”, rekao bi naš mudri narod.