Nekada smo bili grad. Na potezu „Bela lađa”, „Spartak”, Dom JNA, „Beograd”, „Zagreb”, „Borac”, „Patrija” sviralo se svake večeri. „Vino i gitare” traju sedam godina i sada sam već umoran, pokazalo se, pre svega, od prosjačenja da bi festival opstao, na šta mi je pažnju skrenuo prijatelj
Subotičke.rs
Kada se u Subotici povede razgovor o pop muzici nekadašnje Jugoslavije, razgovor nekako uvek skrene ka Marku Žigmanoviću. Poznanik autora ovih redova, koji uopšte nije Subotičanin i nema razloga da bilo kome ovde podilazi, primetio je pre koju godinu da Žigmanović peva poput Željka Bebeka ili čak bolje od njega, ali da se nije dovoljno drogirao. Ukoliko njegovu opasku pročitamo u prenesenom značenju, on je potpuno u pravu. Žigmanović je sticajem okolnosti ostao slavuj u svom sokaku, ali je doživeo da mu sam Bebek potvrdi ono što je pomenuti poznanik izneo kao svoj doživljaj.
U Velikoj većnici Gradske kuće u ponedeljak, 25. oktobra, od 20 časova, sedmi put će biti upriličeno veče „Vino i gitare”. Ulaznice mogu da se kupe u „Dvorištancetu” i „Bodišu i Portu”. Žigmanović će sugrađanima, naročito onima rođenim šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, prirediti još jedno veče kvalitetne pop muzike.
Šta ćete nam reći o predstojećem koncertu? Prošli je bio u „Jadranu”, ovaj put se vraćate u Veliku većnicu, gde je čitava stvar počela. Koliko je Velika većnica dobar ambijent za pop muziku i po čemu će se ovogodišnji koncert razlikovati od prošlogodišnjeg?
Žigmanović: Ove godine krećemo u prvi razred. Ovo je sedmi put da se okupljamo na festivalu „Vino i gitare”. Prvi, drugi i treći, čak i četvrti put, ako se dobro sećam, bili smo takođe u Velikoj većnici. Subotica je deficitarna po pitanju prostora. Za ovaj oblik i vid koncerta, gde je stvar malo svečanija, da ne kažem šlagerskog tipa, nema boljeg prostoara od Velike većnice.
Ove godine, „Vino i gitare” razlikovaće se po broju izvođača. Bićemo malo kompletniji nego prošle godine. Dolaze nam kao specijalni gosti Goran i Lenče Kukić iz Makedonije, a tu je i ansambl „Ravnica”, naši Subotičani, koji su sa nama svih sedam godna i hvala im zbog toga. Imaćemo i goste iz serijala „Nikad nije kasno”, Vladimir Saša Dedić dolazi iz BiH, tu je moja Milica, pa Hajnalka Buš, da je ne zaboravim. Podigla je dosta prašine kada je učestvovala u serijalu „Ja imam talenat”. Ljudi, jednostavno, treba da dođu i da uživaju.
Grad je ove godine pomogao Vaš festival i to je za pohvalu…
Žigmanović: Grad nam je ove godine ustupio Veliku većnicu, nismo morali da im platimo i hvala im. Ovakve večeri je komplikovano organizovati. Na žalost, imamo i projekte koji postoje samo na papiru. Mi zaista postojimo sedam godina. Ne mora niko da nam finansijski pomogne, dovoljno je da, ako želimo da imamo regionalni kulturni događaj, neko smesti i nahrani goste, da ih ugosti, da vide Suboticu i da to iskoristimo kao domaćini. Da ne vide od svega samo Veliku većnicu. Teško ću sam dalje gurati i sada mi je veoma teško. Uvek moraš da moliš. Rekao mi je prijatelj da zvučim kao prosjak koji traži pomoć. To me je obeshrabrilo, jer je to što mi je rekao zaista bilo istinito. Voleo bih da ne moram da prosim. Ne možemo od 150 prodatih ulaznica finansirati sve ovo. Grad treba da prepozna ovakve projekte, jer su troškovi za sam grad minorni. Polovina Subotičana ni ne zna za ovaj događaj, jer novca za promociju nema.
Decenijama već slušamo da je kriza i da je teško ili da je zlatno doba… Uglavnom nikada nije normalno. U čemu je štos?
Žigmanović: Propagiraju se drugačije, materijalne vrednosti i klinci imaju puno teži put po tom pitanju, da dođu, da steknu neku širinu. Bez obzira što postoje društvene mreže, kao da ih neko sputava i tera na jednu jedinu priču. Društvo apsolutno nema osećaj, a verovatno postoje institucije i službe koje treba da neguju mlade talentovane ljude, da im se daje prostor da budu autori, da stvaraju. Recimo, mi smo, kao klinci, mogli da uđemo u prostorije bilo koje mesne zajednice, da vežbamo ili nastupamo. Ne verujem da danas iko dobija ključeve mesne zajednice da tamo vežba. Evo, mi sami imamo problem sa prostorom za vežbanje. To je toliko daleko otišlo, a nekada je to bilo nevažna stvar. Mladi bendovi su vežbali po mesnim zajednicama, a sada su im odsečene i ruke i noge po tom pitanju. Eto, potrebno je da tako malo damo mladima, da imaju gde. Čujem da postoje klinci koji nešto rade, ali će se vrlo brzo umoriti, jer nemaju prostora. Lupaš glavom u plafon jedno vreme, pa prestaneš. Uvek ima kreativnih mladih ljudi, oni imaju ideje, buntovni su. Sigurno je tako i što se tiče muzike, ali oni, ponavljam, nemaju gde.
Grad je prilično utihnuo i uvukao se u sebe. Pomalo je sablasan uveče, ako mogu da primetim…
Žigmanović: Zašto učenicima Muzičke škole neko ne bi davao prostor za nastupe? Oni nastupaju samo u Muzičkoj školi. Kada uključiš instrument, mere buku. Odmah kažu da je to zakonom kažnjivo. Bili smo grad, da ne zaboravimo. Znam, kao mlad, „Spartak”, Dom JNA, „Beograd”, „Zagreb”, „Borac”, „Patrija”, „Bela lađa”, terase, živa muzika. Šest, sedam orkestara. Svi su svirali napolju. To je bilo prirodno i normalno, jer je to centar grada. Sada smo sve pretvorili u tišinu u kojoj se ništa ne dešava, a onda se, s vremena na vreme, neko uhvati za glavu i konstatuje da se ništa ne dešava. Pa ništa se ne dešava jer smo sve odsekli i zabranili, ne damo priliku mladim ljiima. Sve se da srediti, čak i buka. Postoji radno vreme, zna se šta je i dokle normalno.
Slušaju li mladi muziku nastalu u Jugoslaviji?
Žigmanović: Mladi danas slušaju turbo folk, što me žalosti, ali to im je pruženo od medija koji imaju najveću pokrivenost. Samim tim, autori koji rade nešto u muzici idu tamo gde imaju prođu, a što se tiče pop ili rok muzike, koja se nekada slušala, klinci poznaju hitove kao što su „Lipe cvatu”, one opštepoznate pesme iz tog doba, ali ih to danas manje-više ne zanima, što je verovatno i normalno.
Da ne ispadne da pevate samo pop i rok…
Žigmanović: Uglavno pevam pop muziku bivše Jugoslavije, ali otpevam i poneki kvalitetniji narodnjak iz tog vremena. Evo, sada je aktuelan ponovo Toma Zdravković. Obožavam Tomu Zdravkovića. Volim i Harisa Džinovića. Zapevam ponekad takve pesme.
Koga volite da slušate?
Žigmanović: Broj jedan, Olivera Dragojevića. Slušam ga neprestano.
Gde su pre dve decenije bile najbolje žurke u gradu?
Žigmanović: Da se pohvalim, tamo gde smo mi svirali. „Amor” je bio poznat kao bend. Ako si želeo da napraviš posao, da napuniš lokal, ako si želeo da ti diskoteka ili neki veći prostor bude pun i da to bude kvalitetno, angažovao si „Amor”. „Lifka”, „Omega”, da ne zaboravimo „Verige” i MVM, sve je bilo puno. Osamdeset, devedeset posto repertaoara je bila muzika bivše Jugoslavije, ostalo kad-šta…
Anegdote?
Žigmanović: Šteta što ih nismo zapisivali. Svrali smo jednom na nekom mestu gde su se svirali i narodnjaci. To mesto je jedna prostorija. Sa strane je imala prozore sa navučenim zavesama. Sviraš do tri, četiri ujutro. Sve u svemu, basista koji je tada svirao sa nama, Žolt, bio je sklon ispadima koji se još prepričavaju. Neko je bio naručio „Još ne sviće rujna zora”. Okrenem se, i kažem: „Još ne sviće…”, a on mi pokaže prstom, pomeri zaavesu i kaže: još ne. Svi su popadali od smeha.
Kako se desilo da „popijete” drugu polovinu kafane? Šta kažete na konstataciju mog prijatelja o Vama i Bebeku?
Žigmanović: U ono vreme kada smo, kao mladi muzičari stremili i želeli taj neki proboj, trebalo je da odemo u Beograd, a sada je pitanje koliko to uopšte želimo. Ostalo je bavljenje muzikom, sada više iz ljubavi. Imam 51 godinu, mada izgledam mnogo mlađe (smeh), a ta vrsta odricanja svojstvena je ljudima u dvadesetim godinama. Definitovno je recept otići u Beograd. Ne znam nikoga ko je uspeo, a da nije otišao tamo. Tamo se sve dešava, to je centar čak i regiona. U ovom našem poslu, muzike i estrade, ne možeš da sediš u Subotici i da nešto uradiš. Moraš biti tamo.
Šta Vam je rekao Bebek pre, a šta posle nastupa?
Žigmanović: Puno smo pričali. Nedavno smo se ponovo videli. Pre nastupa nismo pričali, on nije ni znao, bio je u žiriju, a ja izvođač koji je trebalo da izađe i otpeva pesmu. Kada sam je otpevao, odmah je, sticajem okolnosti, trebalo da pevam zajedno s njim sledeću. Bio je to početak serijala „Nikad nije kasno”. Nakon toga me je pozvao da mu budem gost na koncertu u Centru „Sava”. Kada smo posle koncerta pričali, rekao mi je da ga je moj nastup fascinirao, da nikada nije čuo nekoga ko ga je toliko podsetio na njega.
Savetovao me je da se bacim na autorski rad, da ostavim nešto iza sebe, kako je rekao. Ovom prilikom, poslušao am ga. Jednu po jednu, završavam pesme kod Viktora Keslera, našeg i mog prijatelja. On radi muziku, a ja tekstove. Nadam se da će biti za album.
Ko Vas je najviše kritikovao, a ko najviše hvalio?
Žigmanović: Kritičari unutar porodice su najbolji. Supruga mi uvek skrene pažnju na nešto što joj se nije dopalo, ali unutar porodice imam i najveću podršku, što je prirodno i normalno. Hvale te često ljudi obično koji nisu iskreni. Posle nastupa na televiziji, odjednom su počeli da mi se javlaju ljudi koje sam možda ovlaš poznavao, ali koji mi nisu bili prijatelji. Kada sam se pojavio na televiziji, počeli su da me hvale, ali to nisu bile iskrene pohvale.
Šta je najvažnije u životu, a šta na sceni?
Žigmanović: Važno je da čovek bude zadovoljan time kako živi, ništa drugo nije važno. Važno je biti stabilan u životu, ako je moguće imati stabilnu porodicu i biti zadovoljan svojim životom. Neko bude zadovoljan sa malo, nekome treba više, ali ako je neko zadovoljan, mirno spava, okružen je dragim ljudima i ima prijatelje, za mene je to što se tiče života dovoljno. Nisu bitni avioni, kamioni… To vremenom shvatiš.
Što se tiče scene, meni lično je važno da kada se na njoj pojavim, da to bude u bendu unutar kog imamo dobre međuljudske odnose, a to često nije tako, ne kod mene, nego uopšte u bendovima. Teško je napraviti ekipu u kojoj su svi dobri. Meni je to važno. Ako mi imamo dobre međuljudske odnose, dakle na bini, mi to emitujemo ka publici i to publika oseti. Kada to izostane, kada se krene sa nekom negativnom enerigijom, “fidbek” je isti takav. Ta harmonija odnosa, to je veoma važno.
Izlazite li?
Žigmanović: Retko izlazimo, ali evo malo reklame. Odemo ponekad u „Dvorištance”, kada tamo ima neki program koji nam je dopadljiv. Retko izlazimo i to je valjda normalno, prirodno. Nemamo neko posebno mesto, a voleo bih da postoji neko mesto gde baš volim da odem. Moja generacija slabije izlazi, pa taj neko ko bi organizovao program za nas nije zainteresovan, jer nema publike. „Dvorištance” bih izdvojio, jer se čovek trudi da bude programa i svaka mu čast.
A pre dvadesetak i više godina?
Žigmanović: Tada smo svirali po pet puta nedeljno, nismo izlazili jer nismo imali kad. Jednostavno nismo izlazili nigde ni tada. Redovno smo posle svirke išli u buregdžinicu „Spartak”. To je bilo u to vreme tako, da u tri, četiri sata ujutro moraš da čekaš ispred „Spartaka” da uđeš unutra i pojedeš burek. I danas to pominjemo. Fajront, „Spartak”, burek.