Plava fontana je poput umetničkog dela. Po razvijenoj keramičkoj površini od oko 500 kvadratnih metara, to je, koliko je poznato, druga takva fontana po veličini u Evropi. Po obliku se vidi da je vrlo složena, precizno osmišljena i lepa za gledanje
Branko M. Žujović, Marko Gabrić
Jožefa Hužvara nije potrebno posebno predstavljati subotičkoj, a naročito ne stručnoj javnosti. Ovaj hemijski tehničar i preduzetnik, javni delatnik čije istupe u gradskoj skupštini svi pamtimo kao argumentovane i odmerene, te strastveni ribolovac, podizao je Plavu fontanu pre tačno dve decenije.
Taj mali gradski jubilej bio je povod da o Plavoj fontani i još ponečemu porazgovaramo sa gospodinom Hužvarom.
Plava fontana nasledila je Zelenu koja je bila autorsko umetničko ostvarenje Svetislava Ličine. Simbolizovala je barski tršćak. Zašto je propala Zelena fontana?
Hužvar: Zelena fontana je nakon puštanja u pogon vrlo brzo počela da propada. Uzrok propadanja je uglavnom kvalitet vode. U to vreme, Vodovod nije smanjivao količine gvožđa i kamenca koji se vrlo brzo taložio na unutrašnjim površinama fontane. Prema ondašnjim saznanjima, to se čistilo sonom kiselinom i to svake nedelje. Sona kiselina, koja je vrlo jaka, nagrizala je površinu keramike, a isto tako je uništila vezivo kojim je sve to fugovano.
Zelena fontana građena je potpuno klasično. Dodatni problem bile su azbestne cevi koje je kiselina prosto rastvarala. Sa druge strane, sama keramika je stavljena u običan cementni malter, lepljena običnim cementnim mlekom i fugovana mešavinom cementnog mleka i peska. Nije postojalo ništa što bi zaustavilo agresiju sredstva za čišćenje ili agresiju kiselih kiša koje su padale.
S jedne strane, dakle, propadala je površina keramike, fuge su takođe propale i nestale, a voda je, s druge strane, ušla ispod gde je kiselina uništila temeljnu ploču. Voda je dospela ispod čitave površine fontane gde su bile azbestne cevi. Prilikom pranja, azbest je oštećivan sa spoljašnje, ali i sa unutrašnje strane.
Nakon propadanja cevovoda, voda se pojavila u podrumu pozorišta, kanalizacija praktično više nije postojala.
Da li je čišćenje bilo jedini problem?
Hužvar: Moramo znati da su elementi od kojih je sastavljena Zelena fontana bili slabijeg kvaliteta od onih ugrađenih u Plavu fontanu. Osnovni materijal je bila obična pečena glina, poput sadašnjih običnih crvenih crepova koji daju tup zvuk. Gleđ površine je bila neotporna, mogla je da se grebe ključevima, pa su obično mladi urezivali imena svojih ljubavi.
Kod Zelene fontane su, dakle, propali čitavi elementi, pa se ona nije mogla sačuvati. Neki delovi su se zbog mraza čak bili i polomili. Jedino što je moglo da se uradi jeste da se sruši čitava fontana i ispočetka izgradi nova. Bio je pokušaj da se od granita izgrade potpuno isti delovi, ali je najveći problem bio nepostojanost zelenog granita.
Znači li to da je Plava fontana znatno otpornija?
Hužvar: Kada je reč o Plavoj fontani, imali smo pre njene izgradnje saznanja o propadanju Zelene fontane i samom materijalu, ali ne i uticaja prilikom kupovine i izbora keramike. Kad nam je posao ponuđen, keramika je bila uvezena i već je bila u podrumu Gradske kuće.
Ispostavilo se da je osnovni materijal pirogranit, nekoliko puta čvršći od materijala upotrebljenog za izgradnju Zelene fontane, a sjajna površina je po MOS-u preko 6, što znači da se ne može grebati ključevima, čeličnim ekserima i sličnim predmetima. Najverovatnije niko, osim nas nije smeo da primi posao izvođenja radova. Tada sam imao firmu koja se zvala “Tehnobet”.
U kakvim okolnostima je podizana Plava fontana?
Hužvar: Bile su to ratne godine. Vlast se smenjivala na svim nivoima. Bombarderi su leteli iznad nas kad smo počeli gradnju. Izgradnja je počela u julu 1998. godine. Fontana je, kao što znamo, podignuta nad vatrogasnim bazenom gde se držala voda. Došlo je do pucanja zidova, pa su napunili bazen zemljom i sadili cveće.
Originalno, aneksi fontane, sa strane, nisu bili napravljeni, nego su dograđeni na bazen. Zidovi i sastav su bili napukli, razdvojeni, a morali su biti potpuno nepropusni. Polomljene elemente smo spajali armiranjem i epoksidnim smolama. Svaka pukotina je bila označena i popunjena.
Ko je još zvodio radove na Plavoj fontani?
Hužvar: Betoniranje je izvodio “Ekspres servis”, po projektu inženjera Dežea Ludašija koji je prethodno bio projektant Instituta za građevinarstvo gde sam i ja radio. Poznavali smo se. Znao je čime se bavimo i koje materijale koristimo.
Posao glavnog tehnološkog nadzora bila je Ljiljana Milodanović. Puno vremena smo provodili zajedno birajući pločice, planirajući radove i ostalo. Keramika nije bila razvrstana, u velikoj gomili stajala je u podrumu. Bili su to različiti elementi, boje i veličine. Trebalo je prvo razvrstati i isplanirati slaganje pločica.
Da li vam je iko pomogao savetima ili nekim ranije isprobanim rešenjima?
Hužvar: Nikakvu tehnološku pomoć nismo dobili ni od koga. Bilo je planirano da će iz fabrike Žolnai doći tehnolog koji će davati uputstva, ali su njihove usluge bile veoma skupe i od toga se odustalo.
Sve što sam napisao i zahtevao u takvim uslovima ispoštovano je i tako je urađeno. Srećom, bio sam tehnološki savetnik za građevinske materijale fabrike Prvi maj iz Čačka. Oni su započeli proizvodnju novih materijala. Obični građevinski materijal obogaćen je posebnom smolom koja omogućava elastičnost, vodonepropustljivost i mnogo veće prijanjanje za sve slojeve. Sa tim materijalima smo odradili hidroizolaciju, lepljenje i fugovanje.
Praktično, za svaki kvadrat Plave fontane trebao nam je drugačiji mateirijal. Veoma puno smo mešali razne materijale i na licu mesta sastavljali ono što nam je trebalo.
Kako su tekli sami radovi?
Hužvar: Betoniranje nije najpažljivije urađeno, a za postavljanje velikih elemenata potrebna je tačno proračunata površina. Trebao nam je poseban sistem prelivanja. Imali smo puno geodetskih meranja i podešavanja visine.
Kod postavljanja keramike smo imali sreće. Ekipa koja je postavljala Zelenu fontanu radila je i za nas, kao spoljni izvođači. Tu smo dobili neke informacije o samom radu. Pored toga, naša grupa je bila vrlo precizna i vična u tome što je radila.
Jeste li radili pod pritiskom?
Hužvar: Bilo je mnogo pritisaka, a za vreme izvođenja radova bila je postavljena velika ograda oko same fontane. Dvadeset četvrtog maja 2001. godine smo ugovorili posao. Dobili smo rok od 60 dana da završimo radove. Sve je trebalo da bude gotovo za Dan grada.
Prilikom izvođenja sam tražio da bude razapet šator od folije iznad nas. Ti materijali ne trpe vlagu i posle obične kiše bi sve trebalo graditi ispočetka.
Šta vam je pričinilo najviše poteškoća?
Hužvar: Najviše smo problema imao sa mozaikom u aneksima, za koje skoro niko ne zna. Vide se kad je bazen fontane skoro skroz ispražnjen. To su crvene lale koje se ne vide zbog nemogućnosti nabavljanja manjih pumpi. Nakon postavljanja imali smo problema sa fugovanjem, koje je bilo od pola pa sve do pet centimetara. Kod mozaika je bilo različitih oblika, a između su se pojavili otvori koje je trebalo zatvoriti i to trajno. Sam fugni materijal i fugovanje je bilo unikatno.
Vrućine, pretpostavljam, nisu olakšavale posao…
Hužvar: Prilikom izvođenja radova bilo je preko 30 stepeni. Ispod folije, preko četrdeset. Sa ovim materijalima nije bilo moguće raditi po velikoj temperaturi zbog brzog isušivanja koje sprečava kristalizaciju. Prešli smo na noćni rad, da bismo radove okončali na vreme. Nismo imali ni jedan dan probnog rada.
Da li je bilo sve po planu ili je bilo i problema zvanih ljudski faktor?
Hužvar: Neko je bio napravio pravu malu diverziju. Špricaljke za vodu, koje su bile usmerene prema Gradskoj kući, umesto da budu usmerene prema gore, okrenute su bile prema mestu gde je predviđeno da će gradonačelnik održati govor.,,
Kako da Plava fontana izbegne sudbinu Zelene?
Hužvar: Tražio sam da se Plava fontana održava na kvalitetan način, pomoću materijala koji ne oštećuju ni keramiku, ni fuge. Takođe, Plavu fontanu treba prekrivati preko zime jer je mraz njen najveći neprijatelj. To se i radi. U Srbiji trenutno ne postoji druga fontana od keramike.
Šta je karakteristično za nju, osim što je jedina u zemlji načinjena od keramike?
Hužvar: Plava fontana je poput umetničkog dela. Po razvijenoj keramičkoj površini od oko 500 kvadratnih metara, to je, koliko je poznato, druga takva fontana po veličini u Evropi. Po obliku se vidi da je vrlo složena, precizno osmišljena i lepa za gledanje.
Prilikom izgradnje bilo je reči da će imena izvođača biti ugrađena u zid pored fontane. Mnogo izvođača se menjalo i na kraju je ta ideja propala.
Mogu da kažem ono što sam rekao i onda kada smo je gradili, da se takva fontana pravi za večnost, pod uslovom da se ispoštuje ono što je dogovoreno. Čišćenje adekvatnim sredstvima, čuvanje od mehaničnih oštećenja i izvršavanje pregledanje stanja. Svakako treba prefugovati određene delove kako voda ne bi ulazila u konstrukciju. Bitno je da se što pre pristupi sanaciji ovih oštećenih delova koji se pojavljuju na gleđi fontane.
Doživljavate li Plavu fontanu kao svoje čedo?
Hužvar: Prvog septembra navršilo se dvadeset godina od njenog puštanja u rad. Smatram ovu fontanu u izvesnom smislu svojom, pa uvek, kada prođem pored nje, pogledam je i potražim oštećenja ili bilo šta što nije u redu. Pre četiri ili pet godina, ne nekim delovima je popucala gleđ, prvo na nekim manjim mestima i veličinama, što je danas postalo vrlo vidno.
Tražio sam od građevinske službe u Gradskoj kući da u budžet uvrste popravke i održavanje fontane.
Jednom je došlo do manje havarije, kad je bilo najtoplije leto. Bazen se ispraznio i pregrejao. Petnaest pločica je naprosto eksplodiralo usled pregrejavanja. Takođe sam tražio da se tokom najvećih vrućina bazen ne prazni, jer voda održava pločice na odgovarajućoj temperaturi.
Srećom, setio sam se da u podrumu gradske kuće i još uvek ima delova koji mogu da se iskoriste za popravljanje, odnosno zamenu oštećenih delova. U međuvremenu, vidim da je došlo do loma na donjem rubu, gde nije zalepljena cela pločica zbog okapnice koja se slomi kada se šutne.
Pre četiri godine, bilo je desetak plikova, a sad ih ima mali milion. Sreća je što je osnovni materijal jak i otporan na spoljne uslove, međutim, biće izrazito ružno, ako izgubi boju i sjaj.
Sve se na kraju ipak dobro završilo…
Hužvar: Imali smo sreću da budemo na takvom mestu, gde je bila koncentracija znanja i entuzijazma. Počeli smo da radimo sa novim materijalima, epoksidnim, poliestarskim i akrilnim smolama koje su glavni pomoćni mateirjal u pomoćnoj izgradnji koja se ne koristi svaki put.
Bilo je teško nagovarati izvođače da koriste druge materijale, pre svega zbog cene. Imali smo određeno znanje, a posle zemljotresa 1980. godine dobili smo posao sanacije Titove vile, koja se nije srušila, ali ju je trebalo osposobiti kako bi izdržala zemljotrese jačeg intenziteta. Radili smo na mlekarama, silosima i ostalim velikim projektima.
Nije bilo velikog gradilišta gde nismo učestvovali i upotrebljavali svoje znanje o ovim specijalnim materijalima. Kasnije, kad se sve to raspalo, ti čljudi su sa znanjem koje su stekli ostali u Subotici, neki samostalno, neki grupno i mnogo su doprineli kvalitetu izgradnje u ovom gradu.
Foto: M. G. i privatna arhiva sagovornika