Karikature su postale naručeno sredstvo prljavog rata koji se vodi na političkoj sceni bez argumenata. One su sve ređe, ali su zato razne političke i kvazizabavne emisije uz rijaliti šou programe postale karikature društva same po sebi. Skoro svi mediji žele da budu humoristični i satirični i tako stvaraju karikaturalno obojene programe sa vrlo niskim estetsko-kulturnim vrednostima
Branko M. Žujović
Goran Maravić je profesor fiskulture u Sremskim Karlovcima i u ovom trenutku verovatno najznačajniji hroničar naše karikature. Povod za razgovor sa Maravićem je godišnjica smrti karikaturiste Milenka Kosanovića koju obeležavamo u ponedeljak. Maravić, koji je takođe poreklom iz Bajmoka, bio je veoma dobro upoznat sa Kosanovićevim radom. Autor je opsežnog i zapaženog dela u dva tome, posvećenog istoriji jugoslovenske karikature.
Vi ste verovatno najveći ljubitelj i kolekcionar, a podudarno tome, pdnosno kao plod svega toga i enciklopedista jugoslovenske i srpske karikature. Priredili ste “Dva veka karikature na prostorima bivše Jugoslavije” u dva toma. Otkud sklonost karikaturi kod Vas, ima li to ikakve veze sa Vašim bajmočkim poreklom, recimo to tako, budući da je Bajmok dao najznačajnijeg subotičkog karikaturistu Milenka Kosanovića?
Maravić: Ljubav prema karikaturi javila mi se još u mlađem dečačkom uzrastu, a sakupljačka opsesija 1977. godine u Srednjoškolskom domu u Subotici. Tu u Harambašićevoj ulici počeo sam da isecam novinske karikature iz „Mađar soa“ i „Dnevnika“. Kasnije se krug štampanih izdanja širio uz kupovinu i poklone specijalizovanih časopisa vezanih za karikaturu. Ta strast, ljubav i zainteresovanost je ostala do danas.
Pošto sam rođen u Bajmoku i u njemu imam mnogo bližih i daljih rođaka, za ovo mesto me veže i sportska aktivnost jer sam igrao košarku, rukomet i fudbal za Radnički iz Bajmoka. Osim sportske aktivnosti u kasnijem periodu upoznao sam gospodina Milenka Kosanovića, čuvenog bajmočkog karikaturistu i čoveka koji je u svakom trenutku bio voljan da mi pomogne u potrazi za ljudima koji nisu više bili aktivni i koji su se izgubili u vremenu turbulentne svakodnevice.
Predstavljanje Maravićeve knjige “Dva veka karikatire na prostorima bivše Jugoslavije” u Karlovačkoj gimnaziji
Mnogo puta smo se sastajali i razmenjivali saznanja o karikaturama i karikaturistima. Milenko je bio i organizator Festivala karikatura u Subotici i na Paliću na kojem su učestvovali mnogi poznati naši i strani karikaturisti. Bila mi je čast da pre nekoliko godina otvorim taj festival i da se družim sa vrhunskim stvaraocima karikature.
Na svim promocijama mojih knjiga Milenko je bio prisutan. Svojim izlaganjem davao je značaj i doprinos očuvanju i daljem razvoju karikature na ovim prostorima. On je uvek nalazio vremena da uveliča ove događaje i to će mi uvek ostati u sećanju. Milenko je čovek koji se pokazao i dokazao kao karikaturista, a o tome svedoče mnoge diplome i priznanja koja su stizale iz zemlje i inostranstva.
Kako izgleda u najkraćim crtama Vaša kolekcija?
Maravić: Za ovih skoro 45 godina sakupio sam preko dva miliona karikatura. Sve su one uredno složene po autorima i godinama stvaranja u 58 registratora ili 2,5 metara na policama. Mnoge originalne karikature su uramljene i za sada stoje složene na polici.
Kako biste ukratko saželi prošlost naše karikature u rasponu od Dimitrija Avramovića do Jugoslava Vlahovića, Predraga Koraksića, Marka Somborca i zašto ne reći – Milenka Kosanovića?
Maravić: Kao što znamo, prošla su dva veka od pojave karikatura na brdovitom Balkanu. Sami počeci vezani su za sporadične radove koji su zabeleženi još za vreme Miloša Obrenovića, ali zapravo pravi početak su nesumnjivo radovi čuvenog našeg slikara i karikaturiste Dimitrija Avramovića. On je još pre revolucije 1848. godine umnogome nervirao čelnike Habsburške monarhije, a svojim karikaturama u prvom srpskom satiričnom časopisu „Šaljivac“ postavio je temelje političke karikature.
On je pre tih aktivnosti radio portrete uvaženih ličnosti srpskog društva tog doba. Dimitrije je stvarao karikature i za druge novine: „Šumadinku“, „Podunavku“ i „Sedmicu“. Zanimljivo je da su njegove karikature štampane i kao leci koje je rasturala srpska omladina u Vojvodini. U to doba, zbog oštre kontrole, političke karikature su često bile povod za suspenziju, zaplenu ili uništenje časopisa u kojima su litografski štampane. Zbog takvih odnosa u društvu, časopisi su retko dostizali veći broj izdanja, ali su zato nicali novi sa istom ili sličnom tematikom i istim urednicima i stvaraocima.
Mnogi istaknuti pisci i karikaturisti radili su i sarađivali pod pseudonimima: Sterija Popović, Radoje Domanović, Jovan Jovanović Zmaj, Branislav Nušić (Ben Akiba) i drugi. To vreme je bilo prepuno velikih političkih i kulturnih turbulencija u narodu i nacionalnih pokreta koji će kulminirati stvaranjem Srpskog Vojvodstva 1848/49. godine, a završava se početkom 20. veka i završetkom Prvog svetskog rata. Ali, do danas smo preživeli još mnogo sličnih događaja koji su obeležili razvoj i stradanje ovog naroda, a kraj mu se još uvek ne vidi…
Gde se, prema Vašoj oceni, danas nalazi srpska karikatura u evropskim i svetskim okvirima?
Maravić: Danas karikatura, ne samo kod nas u Srbiji, već i u svetu, polako gubi bitku za svoj opstanak. To ne znači da karikatura nema svoju snagu uticaja i slanja poruke kroz svoj umetnički izraz, već je ubrzani razvoj digitalnih tehnologija skrenuo pažnju čoveka preopterećenog životnim pitanjima, potrebama i zaduženjima. Skoro svi mediji žele da budu humoristični i satirični i tako stvaraju karikaturalno obojene programe sa vrlo niskim estetsko-kulturnim vrednostima.
Na jednom skupu sam rekao da karikaturisti ne treba da karikiraju političare jer su oni sami po sebi već karikature. Kod nas karikature i karikaturisti nisu više u centru pažnje jer su retke novinske publikacije koje objavljuju karikature. Povremeno se održavaju kulturne manifestacije i festivali karikature, a retki su okrugli stolovi gde se govori o karikaturi i njenom značaju za kulturu svake zemlje.
Karikatura je kroz vekove uspela da se izbori kao grana umetnosti i nađe svoje mesto u kulturnom i društvenom životu i da postane deo mnogih galerija i muzeja koji se sve više otvaraju prema karikaturi, kao što je to odavno u mnogim razvijenim zemljama sveta. Osim toga, značajne su i škole karikature i stripa koje se neguju u mnogim gradovima Srbije. Najmlađi naraštaji tako se upoznaju sa ovom granom umetnosti i stvaraju novi temelj koji će jednog dana opet izdići karikaturu na mesto koje i zaslužuje. Mnogi naši karikaturisti osvajali su i još uvek osvajaju nagrade po festivalima i izložbama karikature širom sveta.
Da li karikatura u XXI ima isti uticaj i važnost kao što je imala u XIX i XX stoleću ili je važnost karikature povećana umnožavanjem istorijskih događaja u vremenu? Karikatura Marksa koji piše “Kapital” ispod Staljinove slike jedna je od prelomnih tačaka krize koja je izbila 1948. godine. Danas bi to, čini mi se, bila nedeljna pojava…
Maravić: Govoreći o razlici uticaja karikature na početku 19. veka i danas je velika i neuporediva iz više razloga. Za vreme početaka i Dimitrija Avramovića ona je bila podsticaj Srpskom narodu na ideju nacionalnog ujedinjenja i stvaranja sopstvenih kulturnih vrednosti. Karikature su imale revolucionarne ideje i kritiku tadašnjeg ustrojstva države koja neće moći izdržati sve te ideje i promene svesti kod našeg naroda koji se bori za svoja prava i državu.
U 20. veku cenzura države je takođe bila jaka i trudila se da karikature ne remete i poremete društveni poredak u zemlji. Karikatura se više ne bori za ujedinjenje, već se bori za prava radničke klase i borbe protiv otuđenja državne administracije i njenih lokalnih moćnika otuđenih od naroda. Mnogi karikaturisti su zbog svojih karikatura ostali bez posla, a neki su završavali na Golom otoku ili mnogim zatvorima u Jugoslaviji. Neke provokativne karikature su prošle slučajno cenzuru jer nisu shvatili poruku istih autora, a i zbog velikog ugleda takvih osoba u društvu, kao što je bio Zuko Džumhur.
Završetak 20. i početak 21. veka ove prostore ponovo stavlja u epicentar svetskih događaja. Karikatura ponovo dobija svoje mesto na stranicama uglednih novina i časopisa, ali ovog puta su to karikature koje napadaju najčešće ličnosti koje donose državne odluke i koje su nepoželjne od strane stranog faktora koji umnogome utiče na dešavanja u zemlji. Do danas karikatura nema više značaj višeg kulturno-političkog cilja i stvaranja za boljitak društva, već isključivo naručivanje karikatura koje će vređati ličnost ili događaje bez utemeljenja na činjenicama. Na ovaj način karikatura je samo, najčešće, naručeno sredstvo prljavog rata koji se vodi na političkoj sceni bez argumenata. Karikature su sve ređe, ali su zato razne političke i kvazizabavne emisije uz rijaliti šou postale karikature društva same po sebi.
Jeste li stizali da pratite rad Milenka Kosanovića?
Maravić: Rad Milenka Kosanovića pratio sam od samog početka mog sakupljačkog i istraživačkog rada, kada su njegove karikature bile redovna pojava u mnogim novinama i časopisima, a posebno u Subotičkim novinama. Njegove karikature su karikature svakodnevnice, bliske narodnom čoveku koji ih razume jer je njihov svakodnevni svedok.
Nekoliko puta sam Milenku dao ideju za karikaturu, a on je u roku 24 časa realizovao istu i poslao je na uvid i moje mišljenje. Moj komentar je uvek bio da je od ideje stvorio mnogo više nego što sam očekivao.
U enciklopediji karikature nalazi se i njegova karikatura moje malenkosti kao autora. Što se tiče mesta Milenka Kosanovića u srpskoj karikaturi, sigurno je u prvih deset umetnika koji su ovekovečili jedan dugi vremenski period u umetnosti naše zemlje posmatrane kroz karikaturu. On će ostati zauvek zaslužni umetnik poreklom iz Bajmoka koji je osvojio ljude i stručnu javnost naše zemlje i inostranstva. To potvrđuju, kao što sam rekao, mnoge nagrade i priznanja koje je dobio u zemlji i inostranstvu.
Jeste li odahnuli nakon izdanja dva opsežna i obimna tima istorije jugoslovenske karikature? Šta planirate dalje?
Maravić: Paralelno sa radom na jugoslovenskoj karikaturi, u manjem obimu radio sam i na svetskoj. Posle sedam godina rada uspeo sam završiti oko 1.800 strana ovog dela. Ovih dana sam završio obradu svetskih satiričnih časopisa koji su negovali karikaturu između 18. i 21. veka. Nadam se da ću za nekoliko godina sve završiti ovo delo. Sasvim sigurno imaće više od 2.000 strana. Ove godine sam završio knjigu „Stop nasilju u školi“, koja je moj dugogodišnji naučno–istraživački rad u školstvu. Do sada su bile dve promocije knjige u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu.
Povod za naš razgovor bila je godišnjica Kosanovićeve smrti. Stoga smo se u razgovoru držali karikature, iako biste svakako imali još mnogo toga da kažete o svom pedagoškom radu. Vaši prijatelji i rođaci kažu da ste, kao profesor fiskulture u Sremskim Karlovcima, poslužili za doradu lika profesora Gradimira Stevića, čiju je ulogu u filmu “Lajanje na zvezde” tumačio Dragan Jovanović… Šta kažete na to i stignete li da održavate veze sa Bajmokom iz kojeg potičete?
Maravić: Za vreme snimanja filma „Lajanje na zvezde“ koja je većinom snimana u Karlovačkoj gimnaziji gde sam i ja radio, nisam znao da je lik profesora fizičkog vaspitanja rađen po mom liku.
Vezu sa Bajmokom i Suboticom retko održavam zbog svojih obaveza u porodici, školi Crvenom krstu, Društvu novinara Vojvodine i mnogim predavanjima u vezi bolesti zavisnosti koje održavam po školama i ustanovama.
Foto: privatna arhiva sagovornika