Moja jedina svijetla tačka u životu je to što sam mnogo stara i što ću brzo krepat, a vi gledajte šta ćete. Ovo je, navodno izjavila moja draga koleginica Vedrana Rudan, ali bez obzira na to da li je njena umotvorina ili ne, ponekad se zaista i sam tako osećam.
Iako se trudim da ne slušam i ne gledam vesti, pogotovu ne one koje služe isključivo za hipnotisanje i zaluđivanje naroda, ne mogu da se odbranim od strahota koje se retko ili nikad ne pominju u mejnstrim medijima. U mnoštvu informacija da smo u borbi na suzbijanju komaraca pokrenuli sve raspoložive tenkove (iliti migove na dronove, svejedno), procure i one vesti koje me uistinu zabrinu.
Jedna od njih je da čitava sela u istočnoj Srbiji ostaju bez vode, jer strani investitori preusmeravaju izvorišta zarad hlađenja postrojenja, da Kinezi menjaju geografiju tako što njihova kompanija Ziđin sravnjuje sa zemljom planinu Staricu, da su na samom ulasku u Valjevo, u selu Iverak, pronađena ogromna nalazišta potencijalno izuzetno štetne rude, da se širom Srbije buši i istražuje, upada na privatne posede, prvo uzurpira a potom traže dozvole…
Naravno da nemam ništa protiv rudarenja i istraživanja. Međutim, ovde je problem što se štošta radi mimo zakona, što se svaki ugovor uvija u oblandu stroge tajnosti, što se svaki strani investitor sa šakom dolara abolira i omogućava mu se da radi šta i kako hoće, što postajemo taoci u sopstvenoj zemlji, taoci stranih okupatora i domaćih izdajnika.
Teško je i pretpostaviti koliko plaćamo sve te silne kilometre autoputeva kojima, verovatno, neće imati ko da ide. Milionima dolara ili je cena izražena u nečem gorem, nečem što niko neće moći da plati, ponajmanje da vrati?
Hoće li se Srbija, jedna od najlepših zemalja Evrope, gotovo idealno mesto za život na ovoj planeti, pretvoriti u površinu Marsa, a sve zarad brutalnih interesa stranih eksploatatora i mrvice novca koje će pokupiti oni koji o tome odlučuju i koji sve vreme rade ispod žita? Generalu Milanu Nediću, zbog kolaboracije s neprijateljem, presudili smo i pre suđenja.
Čak ni to što mu je naum bio da spase šta se spasiti može, da sačuva narod od ratnih strahota i nepotrebnih žrtava, nije mu uzeto kao olakšavajuća okolnost. Ovima neće imati ko da sudi. Oni već sada merkaju rajska ostrva gde će preseliti čitave porodice i daleke potomke, a preostalim Srbima, onom malom broju što bude pretekao, biće ogroman problem da pronađu barem jedno zdravo mesto gde će zasaditi onu šljivu pod kojom bi se sklonili.
Moja generacija, kažem, možda i neće doživeti takvu apokalipsu, ali pred svakom narednom stoji ogroman izazov. Mislite o tome dok uz kokice i pivo pratite još jedan ratni vikend sa strašnim Albancima s Kosova dok vam ispod prozora, nečujno i gotovo neprimetno, nadire mnogo opasniji neprijatelj. Neprijatelj kome je neko od nas širom otvorio vrata.