Ljudi koji sastavljaju kraj sa krajem ili zarađuju tek jedva 300 evra mesečno, mahom pričaju o nacionalizmu, odnosno raspredaju o tome ko ih je doveo u tu situaciju. Tek kada prekorače hiljadu evra prijemčiviji su i za neke druge, životnije teme, poput zdrave hrane, zdravog vazduha i okruženja u kome žive. Tako je govorio Rambo Amadeus, ali je, čini mi se, zanemario inflaciju. Zahvaljujući besramnom štampanju novca, kako stvari stoje, uskoro ćemo se svi zakititi „tauzenkom“, ali ćemo i dalje gacati u glibu i blatu, daviti se u otrovima i prstom upirati na imaginarne zagađivače. Na sve osim sebe i svoje navike.
Nije tajna da se Srbija davi u đubretu, odbačenim plastičnim bocama i najlonskim kesama, u potocima fekalija i toksičnom vazduhu koje još samo optimisti nazivaju maglom. Navikli smo, valjda, gotovo da nam više i ne smeta, lecnemo se tek kada neko od stranaca, poput onog Nemca koji je plivajući Dunavom od izvora odustao kod Beograda, shvatajući da oko njega više ne teče voda već nešto sasvim drugo. A i tada nam, čini mi se, više smeta onaj koji na to ukazuje, nego ono što primećuje.
Otkako sam se pre nekoliko meseci preselio iz grada i nastanio se na jednoj od naših planina, ekologija mi nije u prvom planu. Prosto, ne primećujem je. Životinje ne ostavljaju otpad za sobom, ljudi gotovo da i nema, pa nema ni smeća. S toga me je, valjda, toliko i uznemirio prizor koji sam video proteklog vikenda.
Naime, vozeći šumskim putevima na jednom od proplanaka prošao sam pored dva parkirana vozila s grupom lovaca. Nešto su čekali, divljač ili kerove goniče, a možda su jednostavno stali da predahnu. Mahnuo sam iz kola, kao i uvek kada se u ovom bespuću sretne živ čovek. Uzvratili su. A onda, samo dva sata kasnije, zatekao me je potpuno drugačiji prizor: automobila više nije bilo, ali su ostali tragovi, zgužvane limenke od piva, tetrapak, konzerve i odbačene plastične kese! Iste one kese u koje je sve to moglo lepo da se upakuje i odloži tamo gde im je mesto. Nažalost, mrzelo ih je.
Bio sam zgrožen! Pitao sam se kako bi reagovali da neko sve to pokupi i prospe im usopstveno dvorište. Da li bi i tada bili ravnodušni i to prihvatili s Gandijevskim mirom? A onda sam se setio Ciriha i Švajcarske. Pre nekih četrdesetak godina, na Železničkoj stanici u Cirihu, čekao sam polazak voza za Beograd. I divio se. Svuda pometeno, svuda čisto, nema ni jednog odbačenog pikavca. Ali dobro, to su Švajcarci, kulturni i pristojni ljudi, naviknuti na red i čistoću. Samo, nešto mi je u trenu prošlo kroz glavu, a šta je sa Jugoslovenima?! Više od 300.000 naših ljudi živelo je tada u zemlji pod Alpima. Kako je moguće da su se tako brzo naučili redu i higijeni, da baš niko od njih ne zafrljači barem jednu ispražnjenu paklicu?
Prijatelj i saputnik mi je brzo objasnio: suština je u 100 franaka! Svaki bačeni pikavac koštao je 100 franaka, na licu mesta i bez izuzetka. A mogli ste bacati koliko vam duša ište, i vazda bi bilo 100 franaka! Bez filozofiranja, bez formalnosti i nepotrebne rasprave. Pa ko voli, nek izvoli.
Pričao sam svojevremeno o tome i sa ministrom ekologije u Vladi Republike Srbije. Predložio sam mu svojevrsni perpetuum mobile, mogućnost da očistimo Srbiju a da to budžetske korisnike ne košta ni dinara; da uposlimo armiju inspektora koji bi naplaćivali našu bahatost, drskost, bezobrazluk i javašluk, i koji bi živeli od dela premije naplaćenih kazni. Istina, bio bi to posao na određeno vreme, vremenom bi mnogi odustajali od ružnih navika, ali bi nam barem ostala čista zemlja.
Malo je reći da je nije bio oduševljen ovim predlogom. Gotovo sat vremena objašnjavao mi je da to u našim uslovima nije moguće, da je to u nadležnosti lokalnih samouprava, da su nam takvi zakoni, da ih je nemoguće izmeniti. Pričao mi je iako je znao da sam lično pratio i podržavao čoveka, pojedinca, misionara, humanistu i patriotu, koji je bez podrške državnog aparata i vajnih stručnjaka uspeo iz temelja da pretumba pravni sistem zemlje i doprinese uvođenju doživotne kazne zatvora za počinioce najtežih krivičnih dela. A i njemu su govorili da je to nemoguće, da je komplikovano, da se čak ni Evropa sa tim ne bi složila.
Ipak, druga je to priča, reći će neko. Jednom je to bila životna misija, želja da pruži sve od sebe kako bi se zaštitilo i sačuvalo nečije dete; drugom je, opet, jedina misija da nesmetano i bez talasanja prelazi iz jedne fotelje u drugu. I to je tako. Sve dok pojedinci budu pokušavali da nešto učine, a većina oličena u državnom aparatu bude kočila i opstruisala svaku inicijativu, Srbija će se daviti u fekalijama. Na svim nivoima i u svim oblicima.