Dok se drži zakona i dobrih profesionalnih običaja kao pijan plota, državna ustanova ispunjava vlastitu svrhu, štiteći i unapređujući javni interes. Najgore što može da joj se dogodi, jeste da postane sitna moneta politike, naročito kada krupan kapital politiku usmerava i određuje prema sopstvenim interesima.
Branko M. Žujović
Kada je 29. januara ove godine tadašnji gradonačelnik pisao ministru kulture u vezi radova započetih u Ulici braće Radić, istakao je da je za neusklađenost Plana detaljne regulacije sa odlukama Vlade Srbije odgovoran Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, a time i samo Ministarstvo kulture, kao nadređena institucija, a ne Grad Subotica.
Drugim rečima, Gradska kuća formalno-pravno nije kriva što Ministarstvo kulture nije budno motrilo na pomenutu ustanovu i procese u njoj.
Tadašnji gradonačelnik, iz svima poznatih razloga, nije zalazio dublje u te procese, koji su ostali javna tajna, niti ga je iko pozvao da to učini. Da jeste, ovaj tekst bi bio znatno raznovrsniji i uzbudljiviji.
U istom pismu, tadašnji gradonačelnik naveo je da bi obustavom izvršenja, odnosno naknadnim usklađivanjem Plana detaljne regulacije sa odlukama Vlade Srbije, investotorima bila otvorena mogućnost podnošenja zahteva za nadoknadu štete. U oba slučaja, investitori su bili na dobitku.
Dete se rodilo, valja ga ljuljati, a ne utvrđivati biološko očinstvo.
Sedam i po meseci kasnije, novi gradonačelnik je javnim saopštenjem najpre postrojio Ledu Šiling, direktorku pomenutog zavoda, a potom joj je, pride, izrekao meru javne opomene, poslavši je u magareću klupu.
Povod za Bakićevo strogo reagovanje je, načelno, više nego opravdan.
On tvrdi da Leda Šiling o oštećenju biste književnika Dežea Kostolanjija, 12. septembra, nije obavestila ni policiju, ni njega. Obavestila je inspekciju i naložila uklanjanje biste, radi obnove. Postupila je kao da Bakića nema.
Da stvar bude zanimljivija, gradonačelnik tvrdi da je o incidentu saznao iz saopštenja Saveza vojvođanskih Mađara.
Ipak, Bakić na izricanje javne opomene Šilingovoj nije imao pravo, barem ne u formalno-pravnom smislu. Suštinski je itekako imao pravo da bude ljut. On nije “šef” Ledi Šiling, ali jeste gradonačelnik svima.
Na pomenuta dva slučaja, iz pisma bivšeg i saopštenja sadašnjeg gradonačelnika, videli smo kako formalno-pravna pozicija u sistemu u kojem živimo može da bude transponovana, prema potrebi i nahođenju.
Dok se drži zakona i dobrih profesionalnih običaja kao pijan plota, državna ustanova ispunjava vlastitu svrhu, štiteći i unapređujući javni interes.
Najgore što može da joj se dogodi, jeste da postane sitna moneta politike, naročito kada krupan kapital politiku usmerava i određuje prema sopstvenim interesima.
Leda Šiling je zimus propustila priliku da ostavkom revalvira svoju ulogu i istupi iz sramote koja je u Ulici braće Radić naneta gradu.
Na žalost svih nas, njeno postojano ćutanje zveči do danas. Juče kao politički kusur, danas kao medijski sitniš.
Ako ikoga zanima, šiling jutros formalno vredi 8,59 dinara, ali suštinski više nije u opticaju.