Ne pamtim koliko sam puta prešao preko tog mosta. Čak i kada za tim nije bilo preke potrebe. Na mestu gde je tvorac stvorio jedan od najlepših krajeva Srbije, bio je to skromni ljudski doprinos. U Ovčar Banju se toliko malo ulagalo, da je i takav trud mnogo značio, predstavljao je retku atrakciju. Gotovo da nije bilo putnika koji nije iskoristio da ga fotografiše; da napravi selfi, na njemu ili pod njim.
Vlada Arsić
Pre desetak godina, radeći emisiju „Od zlata jabuka“, poželeo sam da na njega postavim čitav trubački orkestar. Verovao sam da bi to bio jedan od najatraktivnijih prizora iz klisure. Popelo se samo njih petorica, rekli su mi da nije bezbedno. Videlo se to i golim okom, natrule daske, iskidana ograda, zlokobna škripa zarđalih čeličnih sajli… Jedino što se tada nije videlo, a po svemu sudeći nije ni sada, bila je tabla sa upozorenjem. A i zašto bi je iko postavljao?! Meštani znaju, nadležni znaju, valjda će neko reći i zaludnim turistima. O tome da se neko potrudio da ga pregradi i potpuno zatvori za saobraćaj, nije bilo ni pomena.
Viseći most koji je premošćavao dve obale Morave star je najmanje pola veka. A toliko se, otprilike, u njega nije ni ulagalo. Doduše, gotovo da se nije ni imalo šta: četiri sajle dužine pedesetak metara, malo žičane ograde i drvena gazišta. Premalo za bilo kakav tender u koji bi se ugradili svi koji treba da se ugrade; preskromno da bi se preko njega namakao barem koji glas više na izborima, pogotovu što turisti ovde i ne glasaju.
Na kraju će se, kao i uvek, postaviti pitanje odgovornosti. I opet će se, kao i uvek, sva odgovornost prebaciti na nesrećnice koje su životom platile opštu neodgovornost i javašluk. S druge strane, verujem da će državni organi i lokalna samouprava tek sada preduzeti mere da se ovakva nesreća, nikad i nikome, ne ponovi. Zapravo, neće učiniti ništa, ostaviće ga u vodi, nema mosta, pa nema ni rizika. Rečju, jednu nesreću zameniće novom, drugačijom.
Jer ovaj most zaista treba da postoji. Ne samo kao nužni prelaz, niti samo kao turistička atrakcija, već i kao nemi podsetnik na jedan davnašnji događaj, na nešto što smo odavno zaboravili i što bismo, samo da smo mogli, zaboravili čim se dogodilo. Sećanje na doba kada smo rušili i svojom voljom.
Elem, početkom prošlog veka, tačnije 1906. godine, kroz klisuru je probijana trasa uskotračne železnice. Lenjirskom mudrošću, kako je to nazvao sveti vladika Nikolaj Velimirović, projektom mladog italijanskog arhitekte, zacrtano je da pruga prođe direktno kroz oltar manastira Preobraženje. I nikome to nije smetalo, niko se i nije bunio osim naroda, ali kada se narod za nešto pitao.
Problemi su počeli s rušenjem hrama. Prvi radnik koji se popeo na krov i počeo da baca ćeramidu, iznenada je zastao, popeo se na toranj, prekrstio i skočio. Još se nije ni pokupilo ono što je od njega preostalo, a ostali su se razbežali. I ništa ih nije moglo vratiti na posao, ni duple dnevnice, ni molbe, ni pretnje… Izvođač radova se našao u čudu, niko iz okoline nije hteo ni da čuje da nešto petlja oko toga, a radnu snagu su doveli iz daleka, neko kaže, čak iz Bugarske.
Ni oni se, kažu predanja, nisu usrećili. Mnogi od njih su se tokom rušenja propili, neki i poginuli, a pojedini i pomanitali. Uprkos svemu, hram je srušen, a na mestu nekadašnjeg monaškog groblja kasnije su nikli javni klozeti. Jedino što je upućivalo na to da je ovde vekovao jedan stari, srušeni manastir, bio je smer visećeg mosta kada se sa desne obale prelazilo na levu.
Čitav vek prošao je od ove sramote. Ne znam koliko će vremena trebati da zaboravimo novu bruku. Život nesrećnih žena ne možemo da vratimo, ali most možemo. I treba nam. Ako ništa drugo, barem kao podsetnik koliko nemir i javašluk mogu biti smrtonosni, da možemo postati ubice čak i onda kada nas sud oslobodi svake odgovornosti.