Nadam se da mi verni čitaoci neće zameriti, ali kako godine odmiču sve više postajem onaj Mrgud iz Mapet šoa. Sve teže podnosim gužvu, buku, kisele osmehe i lažni glamur, umišljene zvezde, isprane mozgove, folirante i foliranje… Možda me i zato nije bilo na prošlonedeljnom Sajmu knjiga.
Odavno slušam istu priču, žalopojke izdavača kako se bave neprofitabilnim poslom, kako uprkos svemu i dalje istrajavaju na braniku kulture i umetnosti, ali avaj, država i društvo im u tome ne pružaju nikakvu podršku. Aman! Čast izuzecima, ali isključivi cilj većine izdavača je da štampani papir u crno-beloj tehnici zamene onim drugim, šarenijim i vrednijim.
Čak i kada im se omakne da objave nešto kvalitetno, pa makar bilo i manje isplativo, to čine zarad sopstvenog imidža, kao investiciju i pokriće za nove kukumavke. Izvesno je da izdavači uspeh Sajma neće meriti hvalospevima, brojem posetilaca ili nekakvim nagradama za doprinos razvoju kulture, već isključivo ostvarenim profitom. I to je legitimno! Ali barem nemojte bacati prašinu u oči i predstavljati se nekakvom važnom, ugroženom vrstom koja zaslužuje i vapi za pomoć državne kase.
Nervira me i država. Nekada je znala da razdvoji kvalitet i šund, ovo drugo je znala i da oglobi, a sada joj je svejedno. Sve je šund i sve treba oporezovati. S toga i ne čudi što su u istom položaju i oni što objavljuju i Zorannah i Kiša, i Kiu Kockar i Pekića, i Nedu Ukraden i Pištala. Sve su to knjige, sve je to isto, samo da li je? Uzgred, ako ne znate ko će biti apsolutni hit narednog Sajma, evo i male dojave – iz pouzdanih izvora saznajem da i JK uveliko radi na svom rukopisu.
Šta tek reći o nazovi čitaocima, svima onima kojima su „Tri praseta“ poslednje pročitano štivo? Pritom, ne mislim da iskrene ljubitelje književnosti, one koji redovno posećuju biblioteke, već na one pomodare koji se knjigom bave isključivo u nedelji Sajma. Pretpostavljam da su i ove godine frontalno išli od štanda do štanda, kupovali nasumice, a već sutradan „ulov“ svečano predstavljali na društvenim mrežama.
S toga me i ne čude komentari, tipa: „imam tu knjigu godinama, ali nikako da stigne na red“. Kakav red, zaboga?! Ili je čitaš ili odlažeš na police. Gotovo da mi je žao što su proizvođači nameštaja prestali da oblažu stiropor u crvene, plave i zelene korice (kako se već kome slaže uz tapete ili boju zidova), jer bi i takve „knjige“, na metar i kilogram, mnogima bile po meri.
Kolege pisci dolaze na Sajam, kako sami kažu, da se sretnu s prijateljima. Jadno je to prijateljstvo ako ne možete barem jednom godišnje da se sretnete u miru i tišini, a ne usred buke i mnoštva ljudi, gde se od previše pristojnih, često i neiskrenih osmeha, lako može dobiti i facialis. Od sličnih vašarskih manifestacija poštujem još samo Sajam erotike. Možda je nekima nepristojan, možda deluje isuviše prost i ogoljen, ali se jedino još tamo mogu osetiti iskrene emocije i videti prirodne reakcije. Sve drugo je, i inače, odavno otišlo u Honduras.