Branislava Žujović
“Cilj kanala je s jedne strane da pričam o onome što je meni zanimljivo… Ne udvarati se velikom broju “sabskrajbera” pričom o najpopularnijim filmovima. No, s druge strane cilj je i proširivanje ukusa i interesovanja onih koji me prate.”
Mladi Subotičanin Mihajlo Plankoš osnovnu i srednju školu završio je u Subotici, a univerzitetski smer za režiju i glumu, u klasi Ljubiše Ristića, u Beogradu, kao i studije istorije umetnosti na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Bavi se fotografijom, glumom i režijom.
Glumom se pretežno bavio u Subotici, zatim u sklopu rada Društva Rusina i u gimnaziji, a u Beogradu pri Umetničkom studiju “Nešto KreArtivno”. Režijom se uglavnom bavi u svetu filma. Njegov do sada najozbiljniji projekat je dokumentarni film o ruševinama crkve Arača koje se nalaze pored Novog Bečeja. Film je prikazan u Savremenoj galeriji u Subotici.
Od nedavno, Plankoš na svom “Jutjub” kanalu objavljuje prikaze filmova.
Šta kulturnoj javnosti donosi tvoj novi kanal? Pitam te to u svetlu činjenice da su prikazi umetničkih ostvarenja, uključujući filmove, u našem gradu blago rečeno zamrli. Kritika u užem smislu, takođe.
Plankoš: Na kanalu mogu da se odgleda nekoliko osvrta na filmove za koje mislim da zaslužuju pažnju. Za sada još nisam odlučio kako da nazovem svoje video-snimke. Ako kažem da su prikazi, to mi ne deluje ni dovoljno jasno ni dovoljno primamljivo. Ne bih rekao da su kritike, jer oni to ipak nisu… Možda ću se nekada odlučiti za tako nešto, ali u ovom trenutku nemam dovoljno hrabrosti da kritikujem filmove koje mislim da bi vredelo kritikovati. Isto tako, ne bih rekao ni da su analize, jer bi za analize bili potrebni detaljniji pristup. S druge strane „analiza“ podrazumeva i neku dozu egzaktnosti koju ja ne bih učitao u moje subjektivne poglede na pokretne slike… Stručan možda jesam, ali biti objektivan… Takav pristup ovde ne bi bio najsrećniji. U svakom slučaju, cilj ovih prikaza jeste da bilo kome ko odgleda moje snimke skrenem pažnju na filmove koje ja, kao neko ko je zainteresovan za njih i za umetnost uopšte, smatram vrednim.
Gde se i kako rodila ideja za tako nešto?
Plankoš: Ideja se začela kad mi je jedan stari drugar skrenuo pažnju na snimke Džeremi Džonsa, a realizovala se, nekoliko godina kasnije, kad me je isti taj drug upitao zašto i ja ne bih tako nešto da radim…
S druge, pak, strane, proces traganja za temom pogodnom za snimanje je težak. Mogućnosti je previše i razloga za i protiv još više, ali ovo mi otvara neku vrstu prostora u kome mogu da vežbam svoje montažerske, govorne, čak i rediteljske sposobnosti. To je nešto relativno jednostavno na čemu bih mogao da glancam svoju veštinu, a pritom dovoljno važno da bih zaslužilo da se time bavim.
Inače, još jedan povod za ovaj poduhvat je to što sam se školovanjem i dosadašnjim radom pripremao za pozorišnu umetnost, a ne filmsku, tako da sam se za savladavanje tehničkih aspekata ovog zanata ispomagao preko “Jutjuba”. Zato sada pokušavam nešto korisno da vratim u taj prostor.
I sada, kako su nastupila ova nesigurna vremena, kad se dosta lomimo od brige kako da živimo normalnim životom, pogotovo uz sve što se događa ove godine, uz to još imamo prilike i da shvatimo da smak sveta može da bude i samo smaranje, za razliku od uzbuđenja na koja su nas filmovi i knjige pripremili. I kada nismo sigurni, ili makar mi hipohonderi nismo sigurni šta nas čeka sutra, odlučio sam da na ovaj način iskoristim alat koji mi stoji u jednoj kutiji ispod kreveta i sva znanja i iskustva koja sam tokom školovanja stekao. Neizvesnost i neiskorišćen potencijal udružili su se i stopili u nešto što mislim da može biti korisno i meni a možda i drugima. Meni svakako jeste.
Pomaže li ti neko?
Plankoš: Pomoć stiže od prijatelja i porodice. Sa svima njima mogu da razgovaram o onome što sam uradio. Za sad još uvek zamolim nekog da mi odgleda snimke pre no što ih podelim sa svetom i da mi skrene pažnju na greške koje moje oči nakon više sati gledanja u jedno te isto, više nisu u stanju da zapaze. Snimiti i montirati nije teško… ali prvi utisak je nešto izuzetno važno što sam ne mogu da steknem.
Kada čuješ reč film, šta ti prvo padne na pamet?
Plankoš: Na to pitanje odgovor ne znam. Malo je kao san ta misao, kad je pogledaš, ona nestane. Mogu da kažem šta mi pada na pamet na ovo pitanje: forma, šta je to film? Pokretna slika? U redu, onda je gif film? Na neki način, da. Pojam koji nismo svesni koliko je širok? Da. Serija? Da. Ne. Serija je nešto svoje? Ma, i to je samo vrsta filma. Zbunjen sam. Odlutao… Prva misao… crni Tošiba TV sa katodnom cevi, letnja pozornica na Paliću, Hari Poter…
Planiraš li da pričaš na “Jutjubu” i o dokumentarcima?
Plankoš: Dobro pitanje! Cilj kanala je s jedne strane da pričam o onome što je meni zanimljivo… Ne udvarati se velikom broju “sabskrajbera” pričom o najpopularnijim filmovima. No, s druge strane cilj je i proširivanje ukusa i interesovanja onih koji me prate. Ko ne voli fantastiku, voleo bih da zavirim u taj svet. Ko ne voli anime, isto tako… Gubimo mnogo kad se ukalupimo u svoje principe i navike. Prvi gubim ja. Ali, mislim da dokumentarci nisu toliko “mejnstrim” i da za sad ne bih mogao da uplivam među njih (iako sam ja možda baš dokumentarist, ako se mogu nazvati ikakvim filmskim rediteljem) dok nisam malo ustalio publiku i navikao je na nešto laganiju vrstu sadržaja kojom želim da se bavim… i sebe navikao na ovaj ritam. No, s druge strane, odmah se ne slažem sa samim sobom. Uskoro imam nameru da se upustim u iznošenje svojih utisaka o jednom dokumentarcu koji je snimio Orson Vels. To je zabava nad zabavama!