Nismo saveznicima mogli reći: „Sačekajte nas šest meseci, pa ćemo doći“. Moralo se po svaku cenu preuzeti deo fronta, a ne čekati da drugi oslobađaju našu zemlju. Slična ideja je bila i u Prvom svetskom ratu, kada se po cenu ogromnih žrtava vojska i državni aparat povlačio da bi jednom mogao da se vrati i da legitimitet.
Branko M. Žujović
Dejana Mrkića, arhivistu i publicistu, poznajemo po briljantnim skicama iz istorije Subotice koje objavljuje na sajtu Grad Subotica, ali i zapaženim tekstovima iz periodike.
Dan oslobođenja Subotice u Drugom svetskom ratu povod je da od njega saznamo detalje nekih istorijskih događaja, ali i da proverimo neke od gradskih legendi o oslobođenju.
Detalj sa otvaranja spomen-ploče na kući u kojoj je živeo Jovan Mikić Spartak (nekadašnji SAND), preko puta nekadašnje “Birografike”.
U jednom od napisa kažete da su subotički partizani šestog oktobra, dakle četiri dana pre oslobođenja grada, praktično ušetali u grad i objavili da su grad zauzeli. Telefonom su čak tražili da se oslobode zatvorenici u okolnim naseljima.
Mrkić: O akcijama subotičkog partizanskog odreda ostalo je dosta memoarske građe iz pera učesnika tih događaja. Neke od epizoda su se, možda, prepričavale sve manje kako je prolazilo vreme, da bi se na kraju sve svelo na jednu školsku lekciju. Pre zauzimanja Pošte, partizani su pravili „izlete“ u grad i okolinu. U septembru 1944. godine zauzeli su Električnu centralu i digli postrojenja u vazduh. Neprijatelj se organizovano povlačio i sve slabije čuvao neke važne položaje, što je ostavljalo prostora za upade, ali ne i za duže zadržavanje jer su preostale snage okupatora i dalje bile nadmoćne.
Da li je bitka na železničkoj stanici bila neophodna, imajući u vidu da se glavnina neprijateljskih snaga bila povukla?
Mrkić: Bilo je nužno pokazati ratnim saveznicima da smo i mi uključeni u borbu. Crvena armija je tokom svog pobedničkog pohoda trpela velike gubitke. Sada, kada su stigli, morali smo da se pokažemo. Ovo pitanje se može odnositi i na Sremski front. Poslednje tri decenije kod nas preovladava stav da je tamo nepotrebno poslata nedovoljno obučena vojska koja je postradala. Mišljenja sam da bi slično postupio i neko drugi, kao na primer naša vlada u Londonu ili „Dražinovci“. Nismo saveznicima mogli reći: „Sačekajte nas šest meseci, pa ćemo doći“. Moralo se po svaku cenu preuzeti deo fronta, a ne čekati da drugi oslobađaju našu zemlju. Slična ideja je bila i u Prvom svetskom ratu, kada se po cenu ogromnih žrtava vojska i državni aparat povlačio da bi jednom mogao da se vrati i da legitimitet.
Da li je Jovan Mikić Spartak zaista poginuo zbog zastoja na pušci?
Mrkić: Tako prepričavaju njegovi saborci. Taj sovjetski automat je zaista bio prilično nepouzdan. Znao je da zataji, ali i da opali pri padu. Neko je pričao da se to najmanje dešavalo ženama borcima. Izgleda da su žene bolje čistile i održavale taj automat.
Kako je, zapravo, poginuo Tivadar Felegi?
Mrkić: Zvanično, poginuo je u borbi. Negde ispred železničke stanice ga je pogodio metak, u vreme kada su partizani već zauzeli taj objekat. Neki njegovi savremenici tvrde da je, u stvari, poginuo nesrećnim slučajem, tako što je slučajno opalio u sebe. Takva pogibija možda nije romantična, ali se u ratu gine i na taj način, a posebno od „prijateljske vatre“. Ako je ta verzija tačna, ona ne umanjuje njegovu žrtvu. Felegi je bio drugi čovek odreda, pored Spartaka.
Jovan Mikić Spartak je bio rimokatolik. To je, takođe, malo poznata činjenica…
Mrkić: O Mikiću znamo da je bio rimokatolik i da je pre rata bio izrazito jugoslovenski nastrojen. Ni danas u izmešanoj Vojvodini nije jednostavno nekome odrediti nacionalnost, a da se on sam o tome ne priupita. Da li je bio Šokac ili Srbin? U Istorijskom arhivu je sačuvana njegova upisnica na Pravni fakultet. U rubriku „Narodnost“ upisao je: Jugosloven.
Šta se želelo postići ukpavanjem poginulih braca, Mikića, Felegija i ostalih, na centralnom gradskom trgu? Da li je to urađeno po diktatu nužnosti, imajući u vidu okolnosti, ili je time poslata određena politička ili čak šira društvena poruka?
Mrkić: Nije to urađeno samo u Subotici. I u samom centru Beograda su neposredno posle borbi sahranjeni partizani i crvenoarmejci. Kasnije su grobovi izmešteni. Odati počast poginulim borcima, sahraniti ih na takvom mestu… U vreme kada još nema vremena za spomenike, svakako je politički čin, ali i nekakav ratnički običaj. Možda su ga Rusi doneli, a mi prihvatili.