Posmatrajući pre desetak godina ljude koji su pokušali da federalizuju nacionalnu novinarsku organizaciju i otcepe Društvo novinara Vojvodine, Nenad Čanak mi se na trenutak učinio kao obrenovićevac. Danas ti isti “srbuju” sve u šesnaest, legitimizujući skandalozne dodele budžetskog novca odabranim medijima
Branko M. Žujović
Pre desetak godina, država je bila odlučila da promeni svoj zakon o udruženjima. U Udruženju novinara Srbije (UNS), čiji sam tada bio potpredsednik, to je značilo da će Društvo novinara Vojvodine (DNV) preformatizovati svoj statut u pravila, budući da su izmene pomenutog zakona predviđale da svako udruženje može da ima samo jedan statut.
Tadašnjem rukovodstvu DNV-a bio je istekao mandat, a glavni zahtev, ispostavljen Resavskoj 28 u Beogradu, bilo je zaposlenje njihovog drugara koji je tada bio bez posla. Na vizit-karti koju je drugar besomučno delio na svakom koraku, dobro se sećam, bio je nacrtan oklopnik na konju, a ispod imena je pisalo vitez kreativnosti.
Smejali smo se toj detinjariji čoveka u poodmakloj petoj deceniji života i slutili nevolju.
Zaposlenje radi zaposlenja, pa makar se radilo o vitezu kreativnosti, nije moglo da dobije podršku Uprave UNS-a, pa je u Novom Sadu upriličen sastanak sa odlazećim rukovodstvom koje je zbog toga, a ne zbog svog hroničnog nerada, postalo nezadovoljno i čangrizavo. Svi od reda u poodmaklim godinama, odlazeći su na sastanku konačno otvorili karte: UNS bi na talasu izmene zakona trebalo federalizovati. Organizaciju, koja ove godine navršava 140 godina postojanja, trebalo je pocepati i prekomponovati u savez novinara Srbije.
Tamo oni, ovde mi.
I politički i kulturološki i modno i socijalno i u pogledu aktuelnosti, atmosfera u sali je vonjala na 1974. godinu. Nenad Čanak mi se na trenutak učinio kao obrenovićevac.
Nismo imali ništa protiv, ali pod jednim uslovom. Da se najpre održi izborna skupština DNV-a. Ako članovi većinom zaista budu hteli 1974. godinu, umesto 21. veka, neka tako i bude.
Grupa, međutim, nije htela proveru volje članstva na izborima. Znali su odlično da više ne uživaju nikakvu podršku, a naročito za pokušaj bavljenja politikom. Hteli su zato da se izvorni DNV najpre registruje kao zasebno udruženje građana, sa vlastitim statutom izvan UNS-a, pa da, potpuno odvojeni, ali sa preuzetim članstvom i prostorijama, zakažu i održe izbore po svojoj meri.
Koji dan nakon sastanka, otputovao sam rano ujutro u Novi Sad. Zamolio sam, najljubaznje kako umem, bajato rukovodstvo da svoje piće pije na drugom mestu. Promenio sam potom bravu na vratima naše novosadske kancelarije. Potom smo organizovali izbornu skupštinu na kojoj je ideja o otcepljenju izvornog DNV-a od UNS-a do nogu potučena. Novinari iz Srema, Bačke i Banata, učesnici skupštine, najmasovnije do tada, odabrali su profesiju i ostanak u UNS-u.
Poražena grupa je u međuvremenu registrovala svoje udruženje. Njihova računica, položena u koordinate njihovog razumevanja novinarske profesije i odnosa prema političkoj moći, nije bila nimalo naivna.
Delovi tadašnje vlasti itekako su bili naklonjeni scenariju neke vrste federalizacije, a ambicija naših “separatista” sezala je do tadašnje budžetske infuzije. Ni pedlja dalje. Moglo je nezvanično da se sazna i ko im je tada obećao pokrajinsku sisu u zamenu za otcepljenje, ali to zaista više nije važno.
Usledile su dve tužbe protiv mene i isto toliko poraza naših “separatista” na sudu. U svom udruženju, na kraju, okupili su sami sebe i tako je ostalo do danas.
Sve ovo ne bi bilo vredno pomena, da taj njihov DNV, takav kakav je – nereprezentativan i podat tekućoj politici, danas ne daje predsednike i članove komisija koje legitimizuju skandalozne dodele budžetskih sredstava podobnim medijima širom Vojvodine, pa tako i kod nas u Subotici.
Jedino što se danas više ne zalažu za odvajanje od Beograda u bilo kojoj formi. Političke prilike u orbiti pokrajinskog, gradskih i opštinskih budžeta ipak su se drastično promenile. U svojoj naprednjačkoj inkarnaciji ograničili su se na dodelu nagrada i prigodno “srbovanje”, onako kako već umeju, dok i ovoj vlasti jednom ne istekne rok, a oni se ponovo prestroje u hodu i teleportuju u neku od prigodnih godina.
Udruženje nazvano Društvo novinara Vojvodine, sa adresom u Ulici vojvođanskih brigada u Novom Sadu, nema svoj sajt. Imaju glasilo nazvano “Vojvođanski novinar”.
To je onlajn platforma na kojoj danas, dok nastaje ovaj tekst (5. avgusta 2021), može da se pročita štošta o podršci Grada Novog Sada pčelarima, asfaltiranju ulica u Budisavi, da su počele Olimpijske igre u Tokiju ili da je izvođenje numere “Bela ćao” sve popularnije na internetu. Sve aktivnosti funkcionera pokrajinske vlasti kopipejstovane su ažurno, sa zvaničnog sajta vlade AP Vojvodine.
Beskrajni krug vlasti i u njemu budžet.
Pravo Društvo novinara Vojvodine i dalje je, 11 godina kasnije, na Bulevaru Mihaila Pupuna, gde je oduvek bilo. Tek da se zna.
Foto: Piksabej