Kako se dogodilo da Subotica potone u dnevnu politiku, počne da zazire od pristojnog i bude uterana u strah od normalnog, a da njene poslednjih decenija uzjahane ustanove postanu političke scene gradske tragikomedije?
Branko M. Žujović
Nakon Ilije Tatića, direktora Otvorenog univerziteta, koji je to učinio prethodne, predlog subotičkog režisera Borisa Malagurskog da u ustanovi kojom rukovodi prikaže film “Crna Gora: Podeljena zamlja” ove nedelje odbio je i Aleksandar Toković, vršilac dužnosti direktora Art bioskopa “Aleksandar Lifka”.
Dok je Tatić Malagurskom s dosta birokratske nadmenosti poručio da nije u obavezi, ni mogućnosti, da svačiju želju ispuni, ukorivši ga usput zbog, navodno, neprofesionalnih izjava koje je ovaj davao, Toković je odgovorio pomalo lakonski: da nije u mogućnosti da pozitivno odgovori.
Bilo bi zanimljivo, šta više i obavezno, da Tatić i Toković do kraja subotičkoj javnosti saopšte zbog čega tačno nisu u mogućnosti da u bioskopima kojima rukovode prikažu najnovije ostvarenje Malagurskog. Možda film Malagurskog ne ispunjava standarde dobre produkcije, na šta se ne bih kladio, a možda upravo njih dvojica, sledeći svoj lični interes u okviru rigidnog mehanizma lokalne vlasti, ne ispunjavaju standarde odgovornog rukovođenja javnim ustanovama.
Podsetimo se da je pre nešto više od tri godine upravo Toković, tada privremeno uhlebljen u Fondaciji “Danilo Kiš”, koja se bavi omladinskim stvaralaštvom, na izložbu mladih stvaralaca pozvao i uveo unifomisanog policajca da, kako je izvestila beogradska “Politika”, pregleda rad jednog od Tokoviću sumnjivih učesnika konkursa.
Među Subotičanima je bez sumnje značajan broj onih kojima se opus Malagurskog dopada i stoga žele da odgledaju njegov najnoviji film, kao što verovatno ima i onih kojima Malagurski kao režiser nije naročito drag. Tatićev i Tokovićev problem počiva upravo u činjenici da značajan broj Subotičana itekako želi da u svom gradu odgleda aktuelni film “Crna Gora: Podeljena zemlja” i da ti ljudi na tu projekciju imaju pravo, budući da bioskopi u javnom vlasništvu pripadaju i njima, a ne stranci koja te ustanove jaše bez sedla, ali sa mamuzama.
Ovoj želji i sasvim legitimnom očekivanju ili čak interesu značajnog dela građana, kao i nesumnjivom interesu bioskopa da u nekoliko navrata popune svoje sale i kase, isprečena je kabadahijska volja dvojice partijskih nameštenika koji su izvan ove vrste politike i njenih nameštenja dve ribe na suvom. Otuda ovo, najnovije, potonuće Subotice u kloaku stranačkog jednoumlja koje vlast razume i upražnjava sa aspekta ličnog i stranačkog, umesto javog interesa.
Kako se dogodilo da Subotica potone u dnevnu politiku, počne da zazire od pristojnog i bude uterana u strah od normalnog, a da njene poslednjih decenija uzjahane ustanove postanu političke scene gradske tragikomedije? To su pitanja na koja građani treba da daju konačne odgovore, u ovom slučaju imajući u vidu domet i značaj filmskog opusa Malagurskog i profesionalne domete dvojice partijskih nameštenika, u trenutku kada se, na našu zajedničku sramotu, film “Crna Gora: Podeljena zemlja” prikazuje u celoj Srbiji, osim u Subotici.
Jedini izlaz za Subotičane i njihovo pravo na bioskop, čiji su reprtoar počeli da uređuju kao što uređuju lokalne medije, dakle po vlastitom dnevnopolitičkom nahođenju i ukusu, jeste da Malagurski projekciju svog filma upriliči na centralnom subotičkom trgu. Podršku treba da mu daju svi, uključujući i one koji nisu pristalice njegovog rada, zato što se u ovom slučaju ne radi samo o Malagurskom već o principu koji se tiče svih nas.
Nakon te projekcije pod otvorenim nebom, Malagurski bi mogao klince da časti sladoledom u “Pelivanu”, da trče kroz varoš i viču da ponovo radi bioskop. Zbog tih klinaca ne smemo da odustanemo od gradskog prava na bioskop i slobodu filmskog repertoara.