Zašto funkcioner svoju poziciju upotrebljava za vlastitu promociju ili je takav manir, zapravo, nova stropoštana normalnost društva, na koju ćemo morati da se naviknemo zato što dolazi sa samog vrha?
Branko M. Žujović
Još uvek je rano da, kao pozorišna publika i javnost, sudimo o direktorskoj roli Miloša Nikolića u Narodnom pozorištu. Za sada, možemo primetiti da je Nikolić, od početka aprila prošle godine, kada je stupio na funkciju direktora, u subotički teatar uneo određeni medijski impuls.
Čas ga slušamo i gledamo na televiziji, čas na internetu, čitamo s kim se sve sastajao i šta je tim povodom rekao.
Te vesti, uglavnom i na žalost, nose promotivne informacije: sa kim se Nikolić sastao i šta je sve protokolarno saopštio, te kome se sve, sada već ritualno, od vlastodržaca zahvalio.
Sajt Narodnog pozorišta je kardiogram tog ubrzanog medijskog bila, na kom se po vestima o Nikoliću očitava gornji, a po vestima o ansamblu donji pritisak ove ustanove.
Na vest da je održana prva proba Nušićeve komedije, simptomatičnog naslova „Ne očajavajte nikad“, dolazi vest o Nikolićevom gostovanju na televiziji „Hepi“. Naslov pomenute vesti najrečitije govori za sebe: „Gostovanje u Telemasteru“. Iz ovoga direktno sledi da je vest to što je Nikolić bio u toj emisiji, ali ne i ono što je u njoj rekao.
Vest o glumačkim nagradama, pobranim u Vršcu, na sajtu pozorišta prati vest da su Bakić, Panićka i Miloš Nikolić razgovarali sa Dejanom Savićem, savetnikom za kulturu predsednika države.
I tako dalje. Informativni red pozorišne, pa red dnevnopolitičke informativne komedije.
Na jednu vest o dometima i aktivnostima glumačkog ansambla, objavljenu na sajtu pozorišta, dolazi, barabar, jedna promotivna vest o tome s kim je razgovarao pomenuti prvak medijske scene.
Stranačka politika je društvu, kao zamišljenoj pozornici, tokom proteklih tridesetak godina zaista nametnula čitav jedan novi žanr fingiranja stvarnosti koji proishodi iz stranačkog oponašanja lidera, idolopoklonstva, samooocenjivanja i samohvale.
Poslednja u nizu takvih vesti, u kojima, inicijalno, ne doznajemo suštinski važne nove informacije, već sa kim se direktor sastao, jeste jučerašnja vest o Nikolićevom sastanku sa Aleksandrom Stankovom, novoizabranim direktorom Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Noseća informacija u uvodu vesti je da se Nikolić sastao sa Stankovom, umesto onoga što je navedeno na samom njenom kraju: da se razmatra mogućnost da opera iz Novog Sada gostuje u Subotici i da neke od subotičkih predstava budu izvedene u Novom Sadu.
U toj čudnoj i modernom medijskom izražavanju stranoj vesti, najpre se kaže da je sastanak dvojice direktora održan, pa da je razgovarano. Potom, da je Stankov izuzetan umetnik i da je Nikolić sa njim mnogo puta do sada sarađivao, što, iz prikrajka, sugeriše da je i subotički direktor ništa manje izuzetan.
Zatim, ide čestitka Stankovu, pa predviđanje da ćemo svi dobiti mnogo njegovim izborom, a da će saradnja biti još produktivnija. Onda sledi zaista kolosalna konstatacija, koje bi se retko ko setio, da je kultura jedan od osnovnih stubova svakog uređenog društva, da ujedinjuje i spaja ljude, kao i da su Srpsko narodno pozorište i naše Narordno pozorište dve najveće ustanove kulture u Vojvodini, te da se očekuje da će u bliskoj budućnosti publika radosno dočekati saradnju dve ustanove.
Razmena gostovanja, kako sam pomenuo, pominje se stidljivo tek u zadnjem pasusu, iako je to, zapravo, jedina novost koju iz pomenute vesti doznajemo.
Mera bi trebalo da krasi svaku javnu ličnost i svaku državnu ustanovu, a naročito ustanovu kulture.
Zašto direktor Narodnog pozorišta svoju poziciju upotrebljava za vlastitu promociju ili je takav manir, zapravo, stropoštana nova normalnost društva na koju ćemo morati da se naviknemo?
Prošle godine Narodno pozorište priredilo nam je čitavu žetvu priznanja na festivalima. Novi Sad, Prijedor, Vršac… O svim uspesima govorio je uglavnom samo direktor. Nisam primetio, možda mi je promaklo, da je ikada pomenuo svog prethodnika, Miloša Stankovića, u vreme čijeg direktorovanja su te predstave, ipak, postavljene na scenu „Jadran“.
„Kus petlić“, čiji su protagonisti pobrali nagrade na Sterijinom pozorju, premijerno je izveden baš kada je Nikolić stigao u Narodno pozorište. „Zla žena“, koja je trijumfovala u Prijedoru, premijerno je izvedena početkom marta 2019. godine. „Ožalošćena porodica“, čiji je režiser dobio specijalnu nagradu na Vršačkoj pozorišnoj jeseni, premijerno je izvedena krajem oktobra 2020. godine.
Jesu li nagrade koje su lane stigle u Suboticu plod nekakvog višegodišnjeg stvaranja, rada i odricanja onih koji zaista nešto znaju i znače, a pritom to ostvaruju radeći u uslovima koje su Marks i Engels opisivali u svojim radovima, ili su tek motiv, zgodan da se upotrebi za samoreklamu i promociju?
Na nekoga me to podseća, a vas?
