Novi Sad već treći put, iznosima od po 10.000 dinara, pomaže građanima pri kupovinu bicikala, dok Subotičani, preko medijskih konkursa, šminkanje novinara plaćaju 320.000 dinara
Branko M. Žujović
Neka ta zvanično potvrđena i dokumentima potkrepljena informacija govori sama za sebe.
Nije jasno, međutim, zbog čega Subotica, koja je, pored ostalog, bila poznata kao grad biciklista, lepih biciklističkih staza i fabrike bicikala, ne subvencioniše kupovinu dvotočkaša, poput Novog Sada koji to ovih dana čini treći put?
Sudeći prema izveštajima tamošnjih medija, Grad Novi Sad je i ove godine izdvojio po 10.000 dinara za preko 1.800 svojih stanovnika koji tim novcem treba da doplate svoje nove bicikle.
Umesto da sa Limana ili Grbavice kolima odlaze na posao u centru grada, Novosađane stimulišu da to, kad god mogu, čine biciklima.
Ne kažem da Novi Sad nije postao nacionalna Meka investitorskog urbanizma, grad gužvi i svega što prati tu vrstu stihijskog „razvoja“ uslovljenog stranačkom podrškom i izbornim ciklusima, ali pomenuti pokušaj tamošnjih gradskih vlasti vredi pozdraviti.
Subotičani kao da izduvnim gasovima svojih preplaćenih polovnjaka, koji su dušu odavno ispustili na drumovima Evropske unije, žele da uguše jednu po svemu bogatu tradiciju.
Bio to „munkaš“ koji je nekada u 14 časova na svojoj „bicigli“ iz Subotičanke ili Severa išao na još po jednu u mijanu, baćo sa štipaljkama na nogavicama koji pomalo krivuda po zaleđenoj Zagrebačkoj ulici kojom tutnje šleperi ili mališan koji nespretno gura svoj tricikl, bicikl je ostao jedan od najvažnijih potisnutih elemenata našeg gradskog identiteta kom se po svaku cenu jednom treba vratiti.
Zbog čega se o povratku bicikala nije govorilo uoči bilo kojih prošlih ili ovih izbora? Odgovor na ovo pitanje je jednostavan.
Gužva polovnjaka idealna je iluzija zlatnog doba. Bilo da je po sredi zakrčenje saobraćaja pre podne u Štrosmajerovoj i na njenom kružnom toku do Rudić ulice, zatim kod Mlečne pijace ili oko novokomponovanih zgrada nabijenih umesto kuća, od prostačke konzumacije prosperiteta ne sme da se odustane po svaku cenu.
Niko ovde nikada nije izašao i rekao: ljudi, nije normalno da centar ravničarskog grada, od svega stotinak hiljada stanovnika, ima saobraćajne gužve i da mu jedina svrha gradskog jezgra bude naplata parkinga.
Dokument Evropske federacije biciklista iz decembra 2018. godine (The benefits of cycling: Unlocking their potential for Europe) svedoči da je na tadašnjem nivou razvoja upotreba bicikala donosila globalnu korist u vrednosti od oko 150 milijardi evra godišnje, od čega se više od 90 milijardi te vrste opštekorisne društvene dobiti odnosilo na životnu sredinu, javno zdravlje i sistem mobilnosti.
Neko bi dodao da su bicikli, u stvari, loši za sistem koji karakteriše nezvanični savez stranačke politike i kapitala.
Zaista, šta tačno za njih znači jednokratno potrošenih 150 ili 200 evra za prevozno sredstvo koje možete da koristite od početka proleća do sredine jeseni, bez kredita, potrošnje goriva, troškova parkiranja, tehničkog pregleda, registrovanja i plaćenog osiguranja? Na koncu, i sa dugoročno smanjenim troškovima lečenja i izdataka za lekove, a sve bez pomena vrednih troškova održavanja samog vozila?
Ne mora sve da bude po njihovom. Onaj ko na sledećim izborim ovde ozbiljno ponudi renesansu subotičkih bicikala i ne bude nas zavlačio o građevinskoj izgradnji bolnice, zanemarujući to što se ona iznutra kadrovski urušava, prvi će zaista zaslužiti glas.
Šta, niste čuli da su bolnicu nedavno napustila još dvojica sjajnih lekara, kardiologa? Da vesti putuju biciklima, umesto medijskim polovnjacima, možda biste i čuli.
Foto: Piksabej